Intervju Ivan Lalić: Alhemičar

Kako sam “potrošače” vezao za Mikser alhemiju i okupio kreativnu klasu. Šta znači “formula 365”. Na kraju dana sve se meri rezultatom – koliko si predstava, izložbi, događaja napravio. Presudno je njegovo veličanstvo “održivost”. Moram da imam biznis planove, projekcije novčanih tokova, levu i desnu stranu knjigovodstva, ne smem da odem u dubiozu… To je zato što nismo dotirana ustanova

Mikser haus.

Retka tačka Beograda koja svetli na svetskoj mapi kreativnosti ka kojoj hrle mladi željni kreativne avanture i znatiželjni putnici-namernici.

Mikser haus.

Privatna inicijativa iz tradicionalno preduzetne Savamale, preduzetništvo u kulturi, “leglo” kreativne klase, trogodišnji alhemijski eksperiment arhitektice i dizajnerke Maje Lalić i reditelja Ivana Lalića.

Mikser haus.

Jeres, kulak, privatnik, odmetnik, ideološki obojen i neprihvatljiv… viđen očima institucionalnog kulturnog obrasca Srbije koji još funkcioniše po sovjetskom modelu.

Dovoljno razloga za razgovor sa suosnivačem i izvršnim direktorom Mikser organizacije Ivanom Lalićem, kome sam se najavio sa idejom za “čist” ekonomski razgovor.

Kako ste završili godinu?

Sa osećajem velikog posla i olakšanjem.

Ali, olakšanje nastupa 4. januara jer u vreme novogodišnjih praznika imamo dan-noć produkciju, sedam dana nećemo spavati, a onda ćemo se malo odmoriti. I taj osećaj da smo nešto mnogo dobro uradili biće dominantan.

Za Novu godinu radite dan-noć?

Ne samo za Novu godinu. Evo, recimo, kako izgleda današnji dan kad razgovaramo – u 12 imamo veliki biznis-koktel, dolazi naš uvaženi profesor Imperijal koledža iz Londona Čeda Maksimović. Mikser je zajedno s njim učestvovao u projektu Blue green dream koji je dobio nagradu Londona. U 14 sati imamo novu manifestaciju Dan za darivanje, molili smo Beograđane da doniraju izbeglicama, domovima za nezbrinutu decu… i uveče imamo na webu direktan prenos debate “Kultura, ekonomija, mediji” koju organizuju Kolor pres i magazin Ekonomist. Sutra opet “milion” događaja, u subotu je foto berza, a uveče gej žurka. U nedelju opet darivanje – delimo torte, uveče koncert.

Kad se odmarate?

Tu pravimo razliku u odnosu na tradicionalno viđenje kulture, s obzirom na to da radimo od 6 ujutru do 2 noću, po smenama. Na ovaj ili onaj način, Mikser kroz razne projekte upošljava 50 ljudi.

Kad ste počinjali nije izgledalo tako ambiciozno?

Tu nije bio presudan čak ni voljni element, presudno je njegovo veličanstvo “održivost”.

Otkud ekonomska računica u kulturi?

Ako se neko zaigra ovako kako smo se mi zaigrali, sve ove troškove koje imamo moramo da podnesemo i izmirimo, moramo da budemo likvidni, moramo da radimo. I onda sve postaje ekonomska kategorija.

Tako ste postali prepoznatljiv brend Srbije na svetskoj mapi kulturnih događanja?

Pa da. I zbog toga smo srećni. To sam i hteo, da za tri godine vidim šta nam je misija, zbog čega ovo radimo.

U ovom prostoru je u poslednje dve godine CNN bio tri puta da nas pita kakav smo mi to fenomen, novo lice Beograda… Nema svetskog časopisa, od Gardijana do Figaroa, koji nije afirmativno pisao o nama. Savamala je ove godine u četiri svetska magazina spominjana kao evropska top destinacija za mlade kreativce.

Da ne budemo lažno skromni, ta prepoznatljivost nam je i bila cilj. A sledeći cilj je afirmacija dobitnih modela i formata u kreativnoj kulturi koja postoji svuda u svetu i uvek se zasnivaju na privatno-javnom partnerstvu.

Šta to znači?

Kultura je u titoističkom vremenu shvatana kao rashodna stavka, ona je bila nadgradnja i polje delovanja koje bi trebalo da zabavi i nadogradi uljuljkani socijalistički svet. Kulturu danas vidim kao sve to, ali i kao ekonomski parametar. Postoje britanska istraživanja da gradovi koji imaju kulturni proizvod – festivale ili neke druge manifestacije –imaju devet puta veće šanse da ih posete turisti. Mikser se ne stidi veze s turizmom, to je bilo neobično u titoističkom modelu.

Iz tog vremena ostala je paradigma da se kulturni radnik bavi stvaranjem a država je obavezna da mu obezbedi novac?

Upravo tako.

U tom kontekstu moram da spomenem temu koja je možda nekome dosadna, a to je menadžment. U titoistično vreme kao lideri institucija birani su ljudi koji su imali harizme i znanja, ali bili su nevični ekonomskom poslovanju. Para je bilo šakom i kapom, ali oni nisu umeli da potpišu virman. Postojao je neki stid od novca. I dan-danas postoji ta vrsta animoziteta prema finansijama, a Mikser se tretira kao korporativna kultura. Ja im kažem “ljudi, grešite”. Jer, na kraju dana sve se meri rezultatom – koliko si predstava ili izložbi napravio, kakve su kritike…

I šta je sve Mikser imao 2015. godine?

Preko 600 događaja.

Jedan intervju bio je presudan za naše delovanje. Naš slikar Uroš Đurić se pre tri godine u jednom intervju osvrnuo na sklerozu vizuelnih umetnosti u Srbiji. To je on pričao u vreme održavanja Mikser festivala na donjem Dorćolu i spomenuo je festival kao fantastičan događaj i požalio se da to traje samo sedam dana. Čitao sam taj intervju i rekao sebi “čovek je u pravu” i to je bio triger da mi pređemo na “formulu 365”.

U toj formuli mi smo morali da napravimo toliko sadržaja da je Mikser postao presedan, pa smo tako u jednoj godini, pored velikog Mikser festivala imali 10-15 manjih festivala – vina, gastronomije, tanga, rakije, masline, do marketa nedeljom i gostovanja Splita, Sarajeva, Mostara, Novog Pazara… Sad smo, recimo, imali Izrael, prešli smo na zemlje. Stalno smišljamo zanimljive formate. Moj omiljeni festival bio je festival brada. Zovemo ljude koji se bave kozmetikom, uređivanjem prostora, da organizuju festivale. I onda mi sve te fešte snimimo, imamo posebnu web redakciju, sve to aploadujemo na naše onlajn platforme koje sada nedeljno imaju oko 400.000 poseta. Tako smo praktično napravili kombinaciju oflajna i onlajna, gde ono što je u oflajnu postaje predložak za onlajn, a onlajn marketira oflajn jer nam je marketing suštinski bitan.

Zašto?

Preko onlajna mi pratimo i osvajamo naš komjuniti, to su naši potrošači. Oni se vezuju za brend, za tu alhemiju, za te poruke koje šaljemo i vrednosti koje propagiramo.

Stižu li novi “potrošači”?

Zanimljiv podatak je da su 65 odsto naše publike žene, one dominiraju u Mikseru. Pretpostavljam da je tako jer je ovo mesto dizajna, lepih stvari… Ovde nikad nije bilo nasilja.

Trudimo se i istražujemo non-stop.

Baveći se Mikserom, istovremeno smo se bavili Savamalom. I nikad ovo nije bila priča samo o jednoj tački grada, nego o jednom pokretu. Savamalu zovemo distrikt kreativnosti čiji je značajan zajednički imenitelj u svim ovim lokalima, kafeima, galerijama… Posle prvog Mikser festivala 2012. godine ovde je niklo preko 50 novih sadržaja.

I kad smo već kod dizajna, mi smo dobili neke evropske konkurse, pre svega za projekat Mreža balkanskog dizajna, sa osnovnom idejom da dizajn približimo privredi jer je to način za poboljšavanje njene konkurentnosti. Upravo sada je kompanija Metalac izbacila na tržište posuđe koje smo mi dizajnirali.

Dizajn je za nas u Savamali promišljanje, stav. U smislu dizajniranja života, braka, dana… I onda tu matricu apliciramo na sve drugo što radimo. A, sa druge strane, dizajn vidimo kao način da se poboljša privreda.

Već treću godinu radimo Rakija fest, sa idejom da afirmišemo taj nacionalni proizvod kao moderan i konkurentan. Niko nije verovao da se mi bavimo rakijom, u svesti ljudi to je proizvod za vašare, slave, kafane… A mi taj proizvod hoćemo da uzvučemo iz tradicije i učinimo ga modernim.

Imamo i dizajn studio koji uz sav veliki posao koji ima u Mikseru oprema poslovnice Telekoma na čijim su podovima sada pirotski ćilimi.

Ljude iz privrede vidimo kao neka nova ministarstva kulture jer podržavaju naše suštinski umetničke projekte u vreme kad u zvaničnom shvatanju kulture ima toliko nepotizma, kolotečine, neproduktivnosti…

Je li teško zaraditi novac na ovakav način?

Jeste. Pre svega zato što je naša ciljna grupa osiromašila. Naši su potrošači u poređenju sa potrošačima splavova mnogo siromašniji. I idemo na masovni kapacitet da bismo držali glavu iznad vode. Ponosan sam na takav koncept, a mi i dalje ne pravimo kompromise sa pop muzikom i narodnjacima.

Koliko je ljudi prošlo kroz Mikser za godinu dana?

Oko 250.000.

Imamo tri vrste produkcije – jedna je samo naša, druga je partnerstvo sa raznim kreativnim entitetima, a treća hostovanje zanimljivih projekata koji se nama sviđaju, a druga strana želi da ih predstavi kod nas.

Druga i treća su jako bitne jer znače osluškivanje i razumevanje scene, regionalne kontakte… Na to sam najviše ponosan i vidim ih kao pravi put stvaranja kritične mase.

Sad govoriš o ideologiji Miksera?

Naš cilj je da utičemo na promenu kulturnog obrasca zemlje. Naš kulturni obrazac, mejnstrim, postoji između oronulih institucija i rialiti ambijenta.

Osećate li se kao izolovani virus u egzilu?

Ne. Verujem da postoji tiha većina pristojnih ljudi u Srbiji. Oni su samo izgubili medije, transmitere. I tu krivim medije, postoji njihova odgovornost jer su pojurili za profitom koji nisu napravili, ali su zapustili ulogu platforme za javni dijalog. To je kao i ona floskula “i Kosovo i Evropa”, ne može i jedno i drugo. Mediji su mogli da sačuvaju dragocenu ulogu, a da poboljšaju menadžment. To je moguće.

Inače, pitanje srednjeg menadžmenta u Srbiji je pitanje za uspeh politike, biznisa, javnih preduzeća… Ko nema ozbiljan tim, ozbiljne procedure, ozbiljne biznis planove…, sve pada u vodu.

Osećaš li se kao torbar koji “žica” pare ili kao biznismen koji nudi projekte?

Moja mera stvari o kojoj sanjam su privatno-javna partnerstva?

Zašto?

Nama je potrebna država da obezbedi deo finansiranja, jer je ovo što mi radimo brutalno satiranje.

Sad si me razočarao, zar i ti “sine Brute” trčiš kod države za pare?

Kod nas postoji institucionalni sektor kulture koji je totalno bezidejan, neproduktivan, u rasulu, depresiji, alkoholnim isparenjima, bez avangarde… Kod nas u Mikseru stalno je neka energija, neka strast, neka dešavanja… Mi volimo regionalne bendove, bio je Nino Belan, pre njega Lajbah, svi se oni sećaju nekadašnjeg SKC-a, Beograd je oduvek bio “pijemont” one države, sada mnogi shvataju da je avangarda ponovo ovde u Mikseru i normalno je da je ovde. Mi ovde “ginemo”, nama je to pitanje života i smrti, sve što smo imali uložili smo ovde. A tamo u SKC-u normalno je da je partija postavila nekog “menadžera” koji nema tako snažnu želju i motivaciju kao mi. Dom omladine ili SKC, koji bi po opisu posla mogli da liče na nas, od države imaju zgradu, tehniku, programe, plate…, a mi od svega toga nemamo ništa, plaćamo komercijalnu rentu, sami pravimo predstave, kad zaradim neke parice ne stavim ih u džep nego investiram u predstavu. To je stalno alhemija koja provocira prepoznavanje pristojnih ljudi. To je prava veza, praviti zajednicu, mi imamo 80.000 fanova i prognoziram da ćemo ući u medije, naravno na Internetu, i postajemo sredstvo masovne komunikacije koje može da utiče na kulturni obrazac zemlje.

Jesi li zadovoljan kad napraviš saldo?

Moj kredo je da čovek mora da radi najviše što je do njega i onda mirno spava. U tom smislu izuzetno sam zadovoljan, prešli smo sve crvene linije izdržljivosti. Ali, nemamo još tu vrstu stabilnosti koja nam garantuje potpunu izvesnost.

Na primer, ova hala nije gradski prostor, ovo je privatno vlasništvo i najam nam ističe iduće godine i ne znam da li ćemo produžiti ugovor ili ne. Ja bih produžio, ali ako vlasnici ne budu hteli ja moram da imam varijantu B, a za nju mi treba vremena da je nađem.

Imam i plan da pozovem sve gradske opštine u Srbiji da pravimo privatno-javna partnerstva, da na primer otvorim Mikser haus u Nišu, Subotici, Valjevu… U januaru ću ići u Vrnjačku Banju da pričam o tome. Mi ne unosimo samo nou-hau, nego donosimo ideju zajednice koja pali neke lampice po Srbiji. Mladi su, na primer, naš najveći rezervoar posetilaca i mogli bismo sadržaje iz Beograda da odnesemo širom Srbije, a to je i veoma dobar poslovni model – isti sadržaj koji proizvedem u Beogradu i koji me košta, mogu da prebacujem u Niš ili Suboticu gde dolazi nova publika. Verujem da dobro postavljen biznis plan sa našim sadržajima ima i neka druga odložena dejstva.

Bio sam presrećan kad su me pre nekoliko meseci zvali iz Klastera kreativne industrije za razvoj Šumadije i Pomoravlja da razvijamo projekat sličan Mikseru u Kragujevcu.

Mislim da ću, kad apliciram kod nekog Fonda za razvoj, uspeti da ubedim državu da je to dobitna kombinacija, bez obzira na ideološke i političke razlike.

Zacrtao sam da se u 2016. nekako moramo dogovoriti sa javnim sektorom i napraviti model kako privatni i javni sektor moraju da se susretnu u kulturi. To može da donese obostranu korist.

U kom smislu?

Izostanak partnerstva tumačio bih tako što se Mikser iznenada desio kao uspešan rezultat i država, sledeći inerciju iz prošlih vremena, ne zna kako da nastupi prema nama. Zato je naš zadatak da ubedimo državu kako to da uradi. Pošto je privatni sektor dramatično efikasniji od državnog, pa i u kulturi, to će morati da dođe na red.

Javni sektor će mi dati kapacitet da ne ginem ovoliko, a sa druge strane javnom sektoru treba ova vrsta iskustva. Napravio bih tim menadžera i ponudio da uđu u javne institucije. U Kardifu postoji centar “Chapter One” koji ima sličnu strukturu programa i događaja kao Mikser. Njima država pokriva 20 odsto troškova. Gde bi meni bio kraj da skinem 20 odsto troškova. A naš Zakon o privatno-javnom partnerstvu zasniva se na davanju nekretnina za kulturne namene i meni bi to bilo dovoljno.

Država bi mogla da shvati da mi radimo i za nju. Na primer, neki veliki svetski muzeji – Smitsonijan ili Gugenhajm – rezultat su privatne inicijative, a postali su javno dobro.

Nadam se da u Mikseru moraju da se susretnu institucionalna snaga države i mi, kreativni operateri.

Jesi li se umorio?

Pa ovo je teško vreme, nikome u biznisu nije lako. Jedini “zarez” koji još nije savladan, to je pitanje održivosti modela. Sektor u kojem smo mi, kreativna industrija, vrlo je perspektivan. U Engleskoj ona već dostiže 10 odsto BDP-a.

Kako će srpski kulturnjaci reagovati na kovanicu “kreativna industrija”? Za njih je to svetogrđe?

Projekat Mikser je pitanje preduzetništva. Svaki preduzetnik koji napravi dobar biznis plan je kreativan čovek, on je iskreirao neku viziju.

Ministar kulture nikad nije bio u Mikseru, oni ne podržavaju ovo što mi radimo i država ne ume da nas iskoristi.

To je zato što sektor kulture u srpskoj tranziciji nije ni taknut, on je i dalje ustrojen na sovjetskom modelu, institucije funkcionišu po sovjetskom modelu i u tom sovjetskom modelu razmišljanja Mikser je kulak, privatnik, ideološki neprihvatljiv.

Sa druge strane, Mikser je možda najkrupniji projekat sa nezavisne scene i pokazuje da je održiv. Verujem da to onda stvara strah kod onih koji se predstavljaju kao nezamenljivi potrošači državnog novca u kulturi.

Mi smo konkurisali za neki projekat kod države, a onda su o nama govorili “ne, samo njima ne dajte, oni prodaju pivo, oni prodaju karte, tamo ima reklama”. Umesto da ljudi budu srećni što se neko snašao i zaradio – to se proglašava za jeres. To se proglašava za preduzetništvo, a ono je u kulturi jeres i mora se pobediti.

(Novi magazin)

Napišite komentar