Sećanje na doktora Ludviga Hiršfelda

Za vreme Velikog rata u pomoć srpskoj vojsci stižu doktori, medicinske sestre i bolničari iz Engleske, Škotske, Francuske, Rusije, Amerike… Među njima je i mladi Poljak, bakteriolog i imunolog, doktor Ludvig Hiršfeld s Medicinskog fakulteta u Cirihu, koji predavačku katedru zamenjuje jednom mnogo većom laboratorijom – ratnim poprištem. Uvek sam se pitala koje osećanje navodi pojedince da u opasna vremena pođu u udaljene krajeve i među nepoznate ljude kako bi, u teškim prilikama, pružili pomoć onima kojima je potrebna. U kojoj se meri čovek, posebno onaj koji dolazi iz udobnosti i sigurnosti sopstvenog doma, mora osloboditi sebičnosti da bi rizikovao svoj život, uložio vreme, potrošio snagu i pošao u susret nesrećnima i napaćenima. POMOĆ U VELIKOM RATU Najčešće se na takav smeli poduhvat odlučuju lekari i medicinsko osoblje: njihova pomoć, lečenje i staranje o bolesnima i ranjenima najpotrebniji su tokom ratova. A njima srpska istorija nije oskudevala u 20. veku. Za vreme Velikog rata u pomoć srpskoj vojsci stižu doktori, medicinske sestre i bolničari iz Engleske, Škotske, Francuske, Rusije, Amerike…Među njima je i mladi Poljak, bakteriolog i imunolog, doktor Ludvig Hiršfeld s Medicinskog fakulteta u Cirihu, koji predavačku katedru zamenjuje jednom mnogo većom laboratorijom – ratnim poprištem.Ludvig Hiršfeld (Varšava, 1884 – Vroclav, 1954) rođen je u bogatoj jevrejskoj porodici, medicinu je studirao u Vircburgu, a studije okončao u Berlinu 1911. Isprva je radio u Hajdelbergu, a zatim u Cirihu, gde je na Katedri higijene izabran za docenta. VREME SMRTI Izveštaji Arčibalda Rajsa o užasnim zločinima austrougarske vojske nad civilima u Mačvi 1914. godine u velikoj meri presudili su da se dr Hiršfeld otisne na jednu od najvećih i najopasnijih životnih avantura – na dolazak u ratom zahvaćenu i epidemijama desetkovanu Srbiju. Glasovi o teškoj zarazi pegavog tifusa koja je kosila i vojsku i civile opredelili su ga da svom strašću mladog naučnika početkom 1915. godine grune u Srbiju, isprva u valjevsku bolnicu, u „srpsku dolinu smrti“, o čemu piše i Dobrica Ćosić u Vremenu smrti, a potom, preko Albanije, u Solun.Njegov kolega, okulista Oto Hab, ispraćajući ga na put u neizvesnost, rekao mu je: „Ako hoćete da izvršite samoubistvo, zašto putujete tako daleko. Pa to je beznadežna borba.“ Možda za sve druge, ali ne i za doktora Hiršfelda i njegovu ženu, pedijatra dr Hanu Hiršfeld koja mu se pridružuje u Valjevu. Pročitajte još – Spasao vojsku i narod od tifusa U improvizovanoj valjevskoj bolnici, bez osnovnih sredstava za rad i lečenje zaraznih bolesti – tifusa, dizenterije, malarije i drugih, Hiršfeld uz ogromne napore i veliku ličnu hrabrost i dovitljivost pomaže srpskim vojnicima i civilima. Docnije – 1915 – dolazi velika seoba celog jednog naroda kroz Albaniju, jedinstvena u novijoj istoriji. Noseći sa sobom samo svoj goli život i poneki zavežljaj, Srbi su imali da iskuse jedno od najvećih dotadašnjih tragedija. Teška iskušenja surove zime, nepristupačne planinske gudure, bespuće, oluje, glad, boleštine i studen što ledi duše i tela, iscrpeli su ne samo srpske vojnike i civile-izbeglice nego i njihove doktore Hiršfeldove. Posle kraćeg boravka u Italiji i Cirihu, Hiršfeldovi dolaze na Krf, gde ih je sačekala epidemija kolere i stotine leševa koji su spuštani u morsku grobnicu, a potom se stacioniraju u Solunu, gde dr Hiršfeld organizuje centralnu laboratoriju srpske vojske i radi na petovalentnoj vakcini koja spasava mnogobrojne živote srpskih vojnika, a epidemije zaobilaze vojsku na Solunskom frontu. Tu, u Srpskoj bolnici prestolonaslednika Aleksandra, dr Hiršfeld od maja 1917. godine predano leči vojnike i istovremeno, bazirajući se na razuđenoj infektivnoj patologiji Solunskog fronta, gde su se zatekli predstavnici najrazličitijih naroda, neumorno analizira uzorke krvi i vrši bakteriološka, imunološka i parazitološka istraživanja. Uspeva da, analizom krvnih grupa, u teškim ratnim uslovima uspostavi proceduru transfuzije krvi, uz kontrolu podudarnosti krvih grupa primalaca i davalaca. U bolnici dr Hiršfeld redovno drži predavanja i edukuje srpske medicinske kadrove.Krajem 1919. godine Hiršfeldovi se vraćaju u svoju otadžbinu Poljsku. U Varšavi dr Ludvig Hiršfeld radi na Medicinskom fakultetu kao redovan profesor. To mesto gubi odmah po napadu Nemačke na Poljsku u septembru 1939. godine. Pre nego što dopada varšavskog geta, on u glavnom gradu Poljske organizuje službu transfuzije krvi. U varšavskom jevrejskom getu, gde u teškim uslovima gubi jedinicu ćerku, takođe ne prestaje da deluje kao lekar. Na veliko zalaganje nekih poljskih patriota i poznanika iz sveta, a posebno iz Jugoslavije u kojoj ostavio tako dubok, plemeniti trag, dr Hiršfeld sa ženom biva izbavljen iz zatočeništva i prelazi u ilegalu, živeći do kraja rata po selima u okolini Varšave. ZAHVALNOST ANDRIĆU Još uvek se precizno ne može utvrditi šta je jugoslovenski poslanik u Berlinu, književnik Ivo Andrić, tačno učinio ili pokušao da učini za profesora Hiršfelda i njegovu ženu, ali pismo Hane Hiršfeld iz 1959. godine i izrazi njene zahvalnosti za sve što je Andrić za njih uradio govore u prilog tome da je naš pisac uložio napore da pomogne Hiršfeldovima, moguće znajući njihov veliki doprinos i pomoć Srbiji za vreme Velikog rata.Na jednom mestu u svojoj autobiografiji Istorija jednog života Ludvig Hiršfeld o događajima iz avgusta 1940. godine beleži: „Pišu mi prijatelji iz Jugoslavije i navaljuju da doputujem. Iako nisu bili moljeni za to, šalju nam ulazne vize i ambasada u Berlinu dobija poruku da uradi sve da bismo mogli otputovati. Predstavnici jugoslovenskog poslanstva u Varšavi ukazuju nam mnogo srdačnosti i naklonosti, i nagovaraju nas da otputujemo (…) I dalje se staram da dobijem pravo na putovanje. Ja sam jedini od malog broja onih koji bi eventualno mogao da odnese u inostranstvo vesti iz zemlje. Imam veze u Jugoslaviji i u Americi, poverovaće kad ispričam šta se zbiva u Poljskoj (…) Posle dve nedelje dobio sam pismeno dopuštenje da zbog odlaska u Jugoslaviju imam pravo da ostanem u svojoj kući. Čitam pismeno: Tiče se Jevrejina, profesora Hiršfelda. Profesor je najveći savremeni poznavalac krvi.“ I tako veliki naučnik dopao je varšavskog geta. On, dalje, piše: „Naši prijatelji su nam već posle nekoliko dana slali ’leva’ dokumenta i navaljivali su da pobegnemo iz geta. S druge strane nastavljao sam staranja da otputujem u inostranstvo. Podneli smo molbu da putujemo u Jugoslaviju, jer smo se nadali da će nam na taj način biti lakše da dobijemo pravo da otputujemo. U Jugoslaviji bi nam već prijatelji pomogli. Kad su saznali o našem prinudnom preseljenju, reagovali su tako da nas je to potreslo: na njihov predlog, mladi kralj dao mi je titulu počasnog građanina Jugoslavije i vlada je imala da nas zatraži kao neophodno potrebne stručnjake. Javljeno nam je da je pravo građanstva potpisano 24. marta 1941. godine. Ali je već 27. toga meseca buknuo rat.“Poslanik Andrić je u Berlinu trebalo da zatraži da se Hiršfeldovi puste, ali sve ih je pretekao martovski puč i objava rata Jugoslaviji. I tako su raspršene sve nade u izbavljenje porodice Hiršfeld. Pročitajte još – Kako je Svetozar postao Spazio: Tokom Prvog svetskog rata stigao do Francuske, rođenom bratu Milutinu amputirao nogu, Milutin se vratio u Srbiju, ali ne i Svetozar Podelivši sa Sovjetskim Savezom zemlju Mickjeviča i Šopena, Nemci su nastojali da je očiste od Jevreja, intelektualaca i diplomatskih predstavnika u Varšavi. Među uhapšenim diplomatama u glavnom gradu Poljske bili su i Jugosloveni za koje se Andrić u Berlinu kod nadležnih založio. Njegov napor urodio je plodom i njegove kolege i saplemenici bili su spaseni.Međutim, druga humanitarna Andrićeva misija, pomoć i spasavanje poljskih intelektualaca, imala je manje uspeha. Pošto ga je davnašnji krakovski prijatelj, profesor Vilim Frančić, prethodno uspevši da se izbavi iz logora, obavestio o sudbini oko dve stotine poljskih profesora, umetnika i naučnika koji su na prevaru novembra 1939. godine, u okviru nemačkog plana za uništenje poljske inteligencije Sonderaktion Krakau, uhapšeni na Krakovskom univerzitetu i deportovani u nemačke nacističke logore Dahau i Zahsenhauzen-Oranienburg, bivši krakovski student uložio je napor da kod nemačkih vlasti isposluje njihovo oslobađanje. Založio se Andrić i da Srpska kraljevska akademija i Univerzitet pozovu neke profesore da održe predavanja, dok je akciju u Beogradu vodio Aleksandar Belić uz Andrićevu asistenciju iz senke. Iako nije naišao na razumevanje kod Geringa i Hansa Franka, nacističkog guvernera Poljske, kada im se lično obratio za pomoć na prijemu kod italijanskog ambasadora Dina Alfierija koga je Andrić poznavao još iz doba svog diplomatskog službovanja u Rimu, ipak se veruje da je Andrićevo zalaganje imalo za rezultat oslobađanje jednog broja poljskih intelektualaca iz logora. ISTORIJA JEDNOG ŽIVOTA Pored više poljskih odlikovanja, doktor Hiršfeld i njegova žena dr Hana odlikovani su visokim jugoslovenskim priznanjem – Ordenom Svetog Save, kao i počasnim članstvom u Srpskom lekarskom društvu.Srpski narod pamti i poštuje napore Arčibalda Rajsa, ledi Lejle Pedžet, Flore Sands, Mejbel Grujić i drugih koji su u vrtlogu klanice Prvog svetskog rata pomagali ranjenicima i civilima na frontu i u pozadini, i koji su širili vesti o velikim stradanjima, ogromnoj hrabrosti i srčanosti malog slovenskog naroda. Ali nekako se dogodilo da kao da je ime doktora Ludviga Hiršfelda i njegove žene doktorke Hane Hiršfeld izbledelo iz narodnog pamćenja. Ali nije izbledelo iz svesti Ive Andrića koji je 1957. godine Srpskoj književnoj zadruzi predložio da objavi Hiršfeldovu knjigu Istorija jednog života. Živorad Stojković iz SKZ-a piše doktoru Kosti Todoroviću 14. septembra 1957. da je „Zadrugu obavestio Milorad Panić-Surep o njegovoj preporuci Sekretarijatu za kulturu da se prevede i štampa na našem jeziku knjiga Ludviga Hiršfelda Istorija jednog života. Saslušavši i mišljenje druga Ive Andrića, koji je lično poznavao Hiršfelda i čitao njegovu knjigu, Književni odsek (…) je odlučio da se Istorija jednog života uvrsti u Zadrugina izdanja, i da se Vama obratimo za predgovor.“I tako se 1963. godine, u prevodu prof. dr Đorđa Živanovića, s predgovorom infektologa dr Koste Todorovića, Hiršfeldovog ratnog druga, u izdanju Srpske književne zadruge pojavila knjiga Istorija jednog života sa potresnim prizorima iz novije srpske istorije. Priča je to o podvižništvu, posvećenosti, osećanju odgovornosti i dužnosti, osobinama sve ređim u naše doba. I pomalo o hrabroj ludosti bez koje nema velikih dela.U sećanju prošlost nije mrtva, pa ovim skromnim prilogom želimo da potomke ratnika koje je lečio doktor Hiršfeld u Valjevu, kroz Albaniju, na Krfu i u Solunu, podsetimo šta su to podvig i žrtva.Autor ovih redova zahvaljuje dr Zoranu Vaciću koji mu je svojevremeno ukazao na značajnu ulogu dr Hiršfelda u istoriji medicine i u srpskoj istoriji 20. veka. (Pečat/Žaneta Đukić Perišić)

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike