Kraj kulturne revolucije?

Tragedija koja se desila 24. avgusta u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, kada su ugašeni životi Darka Šukala (50) i Lazara Blagojevića (25), upozorava i izaziva asocijacije od kojih podilazi jeza. S obzirom na to da su dvojica nastradalih bili radnici firme koja se bavi protivpožarnom zaštitom, prva asocijacija je spoznaja da Narodna biblioteka i njeni depoi s milionima knjiga nisu bezbedni, da u njoj može buknuti požar, da zgrada s knjigama može izgoreti kao i 1941. godine kada su je bombardovali Nemci, da se srpska nacionalna biblioteka može pretvoriti u buktinju i izgoreti kao što je nedavno izgoreo brazilski nacionalni muzej.I ova tragedija u Narodnoj biblioteci potvrdila je istinitost drevnih mitova. Dvojica radnika firme „Empeks“ koja se, između ostalog, bavi proverom ispravnosti i održavanjem vatrogasnih aparata Darko Šukalo i Lazar Blagojevića kao da su, kao u srpskom mitu, žrtvovani zarad spasa i opstanka građevina kojima mračne, adske sile nisu dozvoljavale da budu završene. Takve građevine bile su Skadar na Bojani i ćuprija na Drini Mehmed-paše Sokolovića. Da li im se sada pridružila i Narodna biblioteka Srbije? KNjIGA NIJE NA MESTU Ove smrti izazivaju i bolno podsećanje na nedavna vremena kada su na srpskoj javnoj sceni vedrili i oblačili ljudi tanušnih dela, a snažnih želja da se istaknu, da vladaju. Da bi to postigli, dovodili su u pitanje srpsku duhovnost, srpske nacionalne institucije, sprovodili programe osmišljene u inostranstvu čiji je osnovni cilj bio menjanje kolektivne svesti i kolektivnog pamćenja srpskog naroda. Da bi se to postiglo, bilo je neophodno uništiti, zatvoriti, zatrti, prigušiti najvažnije srpske nacionalne institucije. Nosioci toga programa često su bili glumci, filmski i pozorišni radnici koji su postajali ministri kulture. Među takvima je prednjačio glumac Branislav Lečić, ali i njegov izabranik, upravnik Narodne biblioteke, pisac, filozof, konceptualni umetnik, bibliotekar i astronom Sreten Ugričić, kome je odmah po njegovom postavljenju od 2001. do 2012. godine bila data u ruke Narodna biblioteka Srbije, koju je on, napravivši brojne izmene u međuvremenu bio zatvorio, ostavivši njene depoe za knjige u neprimerenom stanju sa električnim instalacijama iz 1972. godine, s nesređenim knjižnim fondom, prenosi Pečat.Pročitajte još: Narodna biblioteka bez odbrane od požaraDanas se ne zna ni koliko Narodna biblioteka ima knjiga, ni to da li su sve knjige zavedene u katalozima na broju. Često se od vremena Sretena Ugričića do danas događa da čitaoci traže određene knjige i časopise, po pravilu one ređe i starije, a onda od bibliotekara dobiju odgovor: „Knjiga nije na mestu.“ A to znači da je postojala, da se vodi u katalozima, a da je na policama nema.Sreten UgričićNeki zaposleni u Narodnoj biblioteci, kako smo saznali iz štampe, još u četvrtak, 23. avgusta, osetili bi povremeno miris gasa, što je moglo biti povod da uprava biblioteke sutradan pozove stručnjake „Empeksa“ koji su i ranije sarađivali sa ovom ustanovom. Od njih je traženo da zbog vatrogasne inspekcije Ministarstva unutrašnjih poslova, koja se već najavila da će krajem avgusta doći u Narodnu biblioteku, još jednom provere vatrogasne i elektro instalacije.VEST O NESREĆI Dvojica radnika „Empeksa“ ušla su u kontrolnu sobu depoa s knjigama oko podne. U nevelikoj prostoriji, u kojoj je bilo i protivpožarnih aparata, po svoj prilici dočekala ih je prevelika koncentracija smrtonosnog otrovnog gasa. Kada je otkriveno da se nesreća dogodila, pozvana je hitna pomoć, lekari su brzo došli, ali Šukalo i Blagojević bili su mrtvi.Dok se u kontrolnoj sobi depoa odigravala drama, sve čitaonice Narodne biblioteke bile su pune, većinu mesta zauzelo je više stotina čitalaca, najviše studenata, jer je septembarski ispitni rok bio na pragu. Zaposleni u čitaonicama i katalozima radili su svoj uobičajeni posao. Niko nije obraćao pažnju što se oko podne čuo jači zvuk kola hitne pomoći. Pola sata posle podne u čitaonicama su prestali da rade klima-uređaji, a zaposleni su se rastrčali da na prozore navuku roletne da bi posetioce biblioteke zaštitili od sunca. Ubrzo posle toga zaposleni iz biblioteke krenuli su kroz čitaonice obaveštavajući posetioce da što pre sklope knjige, stave ih na pultove za razduživanje, pokupe svoje stvari i napuste biblioteku. Odmah posle toga čitaonice su, bez panike, počele da se prazne. Krkljanac je nastao tek na uzanim stepenicama između čitaonica i prizemlja ispred garderobe gde su posetioci biblioteke ostavili torbe. Pred bibliotekom pronela se vest o nesreći.Pročitajte još: DAN POSLE STRAVIČNE NESREĆE U NARODNOJ BIBLIOTECI: Otrov ispario, odgovornost još u vazduhu Već sutradan na zaključanim velikim staklenim vratima Narodne biblioteke, na ulazu sa Savskog platoa, zalepljena su obaveštenja da „zbog tehničko bezbedonosnih razloga Narodna biblioteka do daljnjeg neće raditi“. Ovo obaveštenje postavljeno je na istom mestu gde su od oktobra 2007. do maja 2011. bile zalepljene slične hartije sa saopštenjima da biblioteka zbog rekonstrukcije do daljeg neće raditi. Tek u četvrtak, 26. septembra, ministar kulture Vladan Vukosavljević obratio se javnosti saopštivši da su u zdanju biblioteke nadležne službe obavile toksikološku analizu vazduha kada je ustanovljeno da su sve prostorije bezbedne za posetioce i zaposlene. Pored toga ministar je saopštio da u prostorijama danima rade veštaci, eksperti koji proveravaju u kakvom su stanju protivpožarni sistem i električne instalacije u depoima, postavljene prilikom gradnje ovoga zdanja 1972. godine. Ministar je tada iskazao nadu da bi taj izveštaj mogao biti gotov za nekoliko dana, a od toga izveštaja zavisi šta će dalje biti preduzeto i konačno kada će ova ustanova ponovo biti otvorena za posetioce. Ministar Vukosavljević završio je svoje izlaganje ovim rečima: „Ministarstvo i uprava biblioteke ne žele da prepuste ništa riziku, moramo da budemo sigurni da je protivpožarni sistem bezbedan.“Beograd, 1941.IZDANCI TITOVIH SABORACA Tragedija u Narodnoj biblioteci i zbivanja koja su proistekla iz te tragedije ponovo su pokrenula sećanja na vreme kada je ova ustanova od 2007. do 2011. godine bila zatvorena, i na razloge zbog čega je izvedeno to nedelo. Posle petooktobarskih promena 2000. godine, promena koje oni koji su ih izveli zovu demokratskim, a većina naroda nasilnim revolucionarnim, došli su na vlast, na čelo ministarstava kulture, prosvete, nauke i nacionalnih ustanova ljudi koje su Sjedinjene Američke Države posredstvom Soroševe fondacije i fondova brojnih zapadnoevropskih zemalja deceniju pripremale da dođu na vlast i sprovode unapred propisanu im politiku.Pojedinci koji su se uglavnom sami javljali Soroševim filijalama i zapadnim službama, iskazivali su spremnost da u Srbiji sprovode propisane demokratske promene, učlanjujući se u razne nevladine organizacije, neke su i sami stvarali, a za takvu aktivnost iz Soroševe, i sličnih kasa, pristizalo je obilje novca, putovalo se po svetu.U tom šarenišu bilo je dosta onih koji su se bavili umetnošću, a najglasniji su bili pozorišni radnici koji su verovali da im se ukazala prilika da na velika vrata stupe na svetsku scenu, da ih Evropa i Amerika jedva čekaju, i da će ih tamo slaviti kao demokrate, antikomuniste i borce protiv srpskog fašizma. Bilo je tu i pisaca koji su smatrali da se u Srbiji nisu dovoljno ostvarili i da je prilika da se predstave kao disidenti, borci za demokratiju i tako zasluže evropsku književnu slavu. Bilo je i likovnih umetnika tvoraca raznih instalacija koji su prihvatili umetničke pravce sa Zapada. Među njima je bilo i levičara koji su borbu za besklasno društvo zamenili veličanjem kapitalizma i multinacionalnih kompanija. Bilo je tu i pojedinaca koji su započeli naučne karijere.DODIR SOROŠEVE RUKE Zanimljivo je da su se u službu novog svetskog poretka i savremenog kapitalizma prvi uključili novinari koji su pratili rad Saveza komunista.Zahvaljujući novcu koji su dobili sa Zapada i srpski umetnici su snimali filmove, pisali knjige, izvodili pozorišne komade koji su se uglavnom bavili srpskom savremenošću, katkad i prošlošću. Budući istraživači srpskih kulturnih zbivanja poslednje decenije 20. i prve dve decenije 21. veka možda će tu umetnost nazvati srpskom sorošovskom umetnošću. Sva ta dela bila su tematski bliska, izvrgavali su poruzi srpski narod, ismejavali ga, pripisivali mu fašizam i najmračnije osobine, i to u trenutku kada su tome narodu istorijske okolnosti donele stradanje nezapamćenih razmera. Gotovo da i nema takvog primera da su u jednom vremenu umetnici stvarali umetnost koja je kiptala mržnjom prema sopstvenom narodu.Jedan od važnih zadataka sledbenika ideja koje podstiče Soroš fondacija, posle petooktobarskih promena i dolaska na vlast, bio je sprovođenja projekta menjanja mentalnog sklopa srpskog naroda, gašenje njegovih slobodarskih osobina i večite težnje za slobodom i nezavisnošću. Najtvrđi orah je bila Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Udruženje književnika i nacionalne institucije kao što su Narodna biblioteka, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, Istorijski muzej Srbije, Arheološko nalazište Vinča (zbog praistorijskih znakova na keramici za koje su neki svetski paleolingvisti priznali da predstavljaju paleopismo!).Ostaci stare bibliotekeNOVI INŽENjERI LjUDSKIH DUŠATrebalo je izmeniti sistem srpskog školstva, izmeniti obrazovne programe, i drastično smanjiti broj časova srpskog jezika i istorije. Taj zadatak preuzela je nova petooktobarska vlada i njena nadležna ministarstva. Njihov zadatak je bio da mladim Srbima koji se školuju ponude nove vrednosti koje su im propisivali aktivisti iz soroševskih nevladinih organizacija, čvrsto rešeni da stvore novog savremenog, naprednog evropskog čoveka koji će se odreći svoje tradicije. Radili su isto što su u Srbiji posle Drugog svetskog rata činili njihovi biološki i duhovni prethodnici, koji su za sebe govorili da su „inženjeri ljudskih duša“. Na čelo najznačajnijih institucija dovođeni su novi za takve podvige pripremani kadrovici.Po tom ključu za upravnika Narodne biblioteke Srbije imenovan je Sreten Ugričić. Njega, kao što je „Pečat“ pisao u septembru 2009. godine, na to mesto nisu dovele njegova naučna ili književna dela, niti prethodno veliko iskustvo u bibliotekarstvu ili izdavaštvu. Prethodno je diplomirao na Katedri za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a od 1992. do 1995. bio je asistent na Filozofskom fakultetu u Prištini, na predmetima Estetika i Etika. Na mesto upravnika Narodne biblioteke Ugričić je došao zahvaljujući tome što je tri godine bio koordinator programa u kancelariji Soroš fonda Jugoslavija u Prištini. Da se na toj dužnosti dobro pokazao, dokazuje to što je kao koordinator programa nastavio službu u Fondu za otvoreno društvo. Predan rad preporučio ga je za jednogodišnje školovanje u Mađarskoj kada se 1998. godine upisao na Open Society Institute u Budimpešti gde je izučavao novo soroševsko izdavaštvo, a pri povratku u zemlju postao je koordinator grupa informatičkih programa Fonda za otvoreno društvo u Srbiji koji se bavio izdavaštvom.U kom će političkom smeru krenuti Narodna biblioteka Srbije najavio je 26. februara 2002. njen novi upravnik Sreten Ugričić. Ova ustanova skreće s puta koji su joj odredili njeni osnivači i njeni upravnici koji su je vodili. On za sebe kaže da je čovek diskontinuiteta, a da bi pokazao šta taj diskontinuitet znači, oglašen je novi Dan Narodne biblioteke. Umesto 6. aprila, datuma kada su 1941. nemački bombarderi pogodili i spalili, sa celokupnim knjižnim fondom, zdanje ove nacionalne ustanove, određen je 28. februar, datum kada je po usmenom nalogu kneza Miloša 1832. godine osnovana prva biblioteka u tadašnjoj Srbiji u knjižari beogradskog knjižara i izdavača Gligorija Vozarovića. Donesena su i nova pravila za izbor knjige godine.Skulptura „Drvo života“UKLANjANjE SIMBOLA Ugričić je svoj smer budućeg rada označio uklanjanjem dva važna simbola ove biblioteke: uklanjanjem vitrine sa ugljenisanim knjigama iskopanim u temeljima bivše biblioteke na Kosančićevom vencu koja se nalazila u glavnom holu. Sklonjena je i velika skulptura „Drvo života“ svetski priznatog vajara Bogosava Živkovića na kojoj su predstavljeni likovi iz srpske istorije i folklora, oko koje se, kao oko stožera, odvijao ceo život biblioteke. Oba ova simbola bila su pomerena i smeštena negde ukraj glavne čitaonice. Za ove Ugričićeve poduhvate stigla je Narodnoj biblioteci donacija od Instituta za otvoreno društvo iz Mađarske u vrednosti od 350.000 ondašnjih nemačkih maraka.Odmah posle petooktobarske revolucije nove demokratske snage pokušale su da zaposednu i Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Pošto među akademicima i naučnim radnicima nisu mogli da nađu saradnike koji bi otvoreno stali na njihovu stranu, pokušali su to preko Sindikata „Nezavisnost“, koji je među pomoćnim osobljem i sitnim službenicima pokušao da za početak stvori sindikalnu organizaciju, ali im to nije uspelo. Najveći gnev je tada uperen na Institut za srpski jezik SANU, čija je osnovna delatnost bila izrada velikog višetomnog Rečnika srpskohrvatskog jezika koja traje sto godina. U drugoj polovini 2002. godine ministarstvo za nauku, na čijem je čelu bio prof. dr Dragan Domazet, leksikografi u Institutu za srpski jezik nisu dobijali platu. Ostaće zapamćena izjava Vladimira Matića, pomoćnika ministra za nauku: „Gospoda iz Instituta SANU za srpski jezik moraće da rade efikasnije, nije ovo devetnaesti vek da se Rečnik pravi sto godina.“ Odgovorio mu je prof. dr Miroslav Nikolić da se leksikografija ne zasniva na kompjuterima nego na znanju, olovci i gumici. Jedva su se leksikografi Instituta za srpski jezik, na čelu sa tadašnjim direktorom Slobodanom Remetićem, izborili da se stvore uslovi da ova ustanova nastavi rad.PROMENE PRETOČITI U ZAKONE Istovremeno je vođena grčevita borba za srpski jezik u nastavi u osnovnim i srednjim školama. I u prosveti je tada, u vreme ministra Gaše Kneževića, bila prisutna „prosvetna revolucija“ kada je za nastavu srpskog jezika bilo predviđeno svega po nekoliko časova nedeljno. Stratezi „prosvetne revolucije“ nastojali su „ispod žita“ da se umesto srpskog uvede predmet maternji jezik. Ovoj reformi suprotstavile su se sve katedre srpskog jezika u Srbiji i nastavnici srednjih i osnovnih škola, pa zamisao Ministarstva prosvete nije sprovedena do kraja.Podsetićemo i na debatu o kulturnoj politici Srbije čiji su glavni stratezi bili ministar kulture glumac Branislav Lečić i upravnik narodne biblioteke Sreten Ugričić. Na debati vođenoj početkom leta 2003. godine u Centru „Sava“ uvodno izlaganje podneo je Sreten Ugričić. Glavni govornik bio je Norbert Ridl, direktor direkcije za međunarodne odnose Ministarstva kulture Austrije i predsedavajući tima za kulturu Saveta Evrope. On je najvišom ocenom ocenio izlaganje Sretena Ugričića ističući da ono nudi revolucionarne promene koje treba pretočiti u zakone i sprovesti. Na debati je učestvovao i Dušan Makavejev koji je rad ministra Lečića uporedio sa radom Svetoga Save!Ugljenisani ostaci knjigaRevolucionarne promene koje je u Narodnoj biblioteci Srbije sprovodio Sreten Ugričić nisu donosile željene plodove. Istraživači koji su ovde sakupljali građu za svoje radove nisu imali sluha za „kulturnu revoluciju“. Nešto se moralo uraditi. Onda je u jesen 2007. godine usledilo preuređivanje dela Narodne biblioteke gde su smeštene čitaonice i katalozi. Ovaj posao trajao je do maja 2011. kada je preuređeno oko 6.000 kvadrata prostora za šta je potrošeno 4,3 miliona evra iz budžeta Vlade Srbije. Prostor od oko 18.000 kvadratnih metara u kome su smešteni depoi za knjige nije ni taknut.O ovoj rekonstrukciji 2009. godine „Pečat“ je pisao: „Temeljnu rekonstrukciju zahtevali su samo podzemni magacini za knjige, koji odavno propuštaju vlagu zbog sleganja tla izazvanog gradnjom Svetosavskog hrama i obimnih zemljanih radova obavljenih na Svetosavskom platou. U te magacine, gde je vlaga, pored više od pet miliona publikacija, smešteni su i neki katalozi izdanja štampanih pre 1990. Ovi magacini postali su tesni da prime nova izdanja knjiga. Sa gorčinom su zaposleni u Narodnoj biblioteci šapatom negodovali kada se pronela vest da direktor Ugričić izbacuje u staru hartiju treći primerak nekih izdanja štampanih pre Drugog svetskog rata, koji predstavljaju kulturnu baštinu. Ali o rekonstrukciji i proširenju magacina se ne govori. Dešavalo se, doduše, da je i krov ponekada ponegde prokišnjavao, ali su se prokišnjavanja mogla zaustaviti manjim intervencijama. Bilo je u Srbiji mnogo prečih poslova za koje bi se morao trošiti novac iz državnog budžeta.“Preveliki računi „kulturne revolucije“ koju su sprovodile petooktobarske demokratske vlasti stalno stižu. Među tim računima su i životi Darka Šukala i Lazara Blagojevića. Svojom smrću oni su upozorili nadležne vlasti i srpsku javnost da je Narodna biblioteka mogla ponovo da izgori do temelja.Autor: Jovo BajićIzvor: Pečat

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike