Zašto Lola Đukić nije režirao „Zonu sumraka“

Da se 2019. godina završila početkom maja, bez dileme bih za film godine proglasio "Mi" Džordana Pila.

Reč je o višeslojnom hororu sa obiljem crnog humora koji govori o poziciji Afroamerikanaca u društvu kojim dominiraju belci, položajem potpuno otpisanih klasa koje su potisnute u zapećak gde možda spremaju kontranapad, o porodici kao jedinici društva koja se neprekidno preispituje, otvara pitanja identiteta a sve to čini uz besprekorno poznavanje žanra, rafiniran rediteljski rukopis dostojan nekog veterana.

Pilu ovo nije prvi horor film, i njegova debitantska režija "Beži" bila je u ovom žanru, sa nešto većim uplivom komedije i postigla je ogroman uspeh, donevši mu i oskara za najbolji originalni scenario.

Ruku na srce u tom filmu nisam mogao da prepoznam rediteljsku veštinu i žanrovsku erudiciju koju će pokazati u svom sledećem nastupu, zbilja dostojnom već zrelog žanrovskog velemajstora.

Tim pre je neverovatno da Džordan Pil dolazi iz sveta komedije u kome je bio aktivan kao pisac i glumac.

Pre filma "Beži" nije imao nikakvih dodira sa drugim žanrovima osim kada ih je u nekim skečevima parodirao.

Međutim, kada je prodro u horor i fantastiku, ne samo da je odlučio da se tu zadrži već su razmere njegove pripremljenosti za taj preokret u karijeri bile gotovo zastrašujuće.

Kao u nekom horor filmu, Pil je došao i za samo par godina napravio portfolio horora i fantastike koji kao da je u tišini spremao ceo život i čekao priliku da njime uposli svaki medij.

Posle "Beži", usledio je film "Mi", kao producent priprema novo tumačenje filma "Kendimen" – inače čuvenog po crnom negativcu kog je igrao Toni Tod i zahvaljujući tome postao ikona horora, na HBOu je započeo rad na ekranizaciji romana Meta Rafa "Lovecraft Country", na Amazonu seriju "Lov" o poteri grupe anrifašista i istraživača Holokausta za nacistima sakrivenim u Americi a Si-Bi-es mu je poverio krunski dragulj – priliku da za 21. vek obnovi seriju "Zona sumraka".

"Zona sumraka" je doduše već imala inkarnaciju posle one kanonske Roda Serlinga ali ona ovde kao da se ne računa.

Džordan Pil je preuzeo Serlingovu ulogu naratora, kao i poziciju kreativnog producenta a ono što je usledilo bila je zanimljiva, politizovana sezona koja se u nekoliko navrata otvoreno oslanjala na epizode iz Serlingovog perioda i davala im novi pristup.

Zona sumraka 

Si-Bi-Es je poručio i drugu sezonu, i uprkos tome što neki hardkor fanovi "Zone sumraka" nisu zadovoljni, rekao bih da je Pil dao jednu vrlo osobenu i aktuelnu varijaciju kojoj će možda jednog dana nedostajati arhetipska snaga Serlingovih originala ali u ovom trenutku itekako ima smisla.

Pozicija "Zone sumraka" naročito je otežana danas zbog serija kao što je "Crno ogledalo" koje je sa britanske televizije prešlo na angloameričku i posredstvom Netfliksa došlo na globalni nivo, usput globalizujući i svoje teme.

Uz nju postoji još nekoliko serija koje su koncipirane kao antologije samostalnih priča, i uprkos tome što su sve one nekako iznikle ispod šinjela "Zone sumraka", danas su taj inicijalni brend počele da potiskuju i sužavaju mu prostor.

Rod Serling je, uslovno rečeno, radio i za RTS.

Naime, u produkciji Televizije Beograd ekranizovana je njegova televizijska drama "Rekvijem za teškaša" 1974. godine u režiji Save Mrmka.

Ulogu koju je u filmu Ralfa Nelsona iz 1962. godine igrao Entoni Kvin, kod Mrmka je preuzeo Bata Živojinović.

Nije Serling jedini strani pisac koji je na našoj televiziji ekranizovan uporedo sa Amerikom.

Iste godine je Sava Mrmak realizovao i dramu "Crna lista" američkog pisca Ernesta Kinoja.

Ova drama govorila je o problemima američkog glumca koji se našao na Crnoj listi Komiteta za antiameričke aktivnosti Džozefa Makartija zbog sumnje da je komunista.

Čak i kada ukalkulišemo da je socijalistički naboj ove drame doprineo da se nađe na programu Televizije Beograd, činjenica da je naša televizija pokušala da na takav način ide u korak sa svetom i globalnim fenomenima, svedoči o nivou naše kulturne javnosti tog doba.

U tom smislu ne treba da čudi možda radikalna teza da smo mi imali svog Džordana Pila dok ovaj američki još nije bio ni u petogodišnjem planu svojih roditelja.

Komediograf Radivoje Lola Đukić imao je vrlo uzbudljivu žanrovsku karijeru mimo komedije ali nažalost nije imao Pilovu sreću da se u njoj potpuno ostvari jer naprosto horor i fantastika nisu bili deo našeg mejnstrima.

Već u svom prvom rediteljskom radu "Jezero" iz 1950. godine, Đukić koketira sa trilerom a priča o otporima izgradnji brane na Neretvi uključivala je i priču o diverzijama koje čine politički ekstremisti.

Film je nastajao u atmosferi političkih pritisaka, prekida u radu i znatno je zatomljen njegov ideološki sadržaj.

O tim problemima detaljnije piše Bogdan Tirnanić u knjizi "Crni talas", jednom od antologijskih izdanja Filmskog centra Srbije.

"Divlji" Čkalja

1967. godine, Đukić ostaje u svetu komedije ali tada snima "Zlatnu praćku", priču o Srbima naseljenim na Divljem Zapadu i u njemu parodira neke stileme naučne fantastike a pre svega vesterna.

Film je uokviren scenama u kojima Čkalja kao američki bogataš iz budućnosti pripoveda o svom pradedi koji je došao na Divlji Zapad iz Srbije bežeći od turskog zuluma i dinastičkih sukoba.

Ambijent u kome sedi "Čkalja iz budućnosti" je stilizovan i sadrži niz gedžeta koji ukazuju da je reč o budućnosti (prozori koji se otvaraju tapšanjem, lampe koje se gase duvanjem, automatizovane ruke koje dodaju flašu), a u daljini odjekuju eksplozije oje isprva uplaše junaka a onda se umiri kada shvati da dopiru iz Azije.

U ovim "uokvirujućim" sekvencama sa početka i kraja filma Đukić eksplicitno ismeva kapitalizam, konzumerizam, eksploataciju kolonija i dokolicu Amerike što je vrlo interesantno jer se retko kada u našim filmovima videla ta vrsta diskursa u formi antiutopije.

Kada krene priča o Divljem Zapadu, ona se može podeliti na dva segmenta.

Jedan je Đukićev komentar vesterna i prikaza životsa na Divljem Zapadu koji je karakterističan za "zlatno doba" ovog žanra.

U njemu se Đukić služi nizom avangardnih, gotovo tatijevskih rešenja. Istovremeno, ubacuje i niz ideoloških primedaba na postupke koji su u vreme Divljeg Zapada postavili temelje savremenog kapitalizma u SAD.

Drugi segment je osnovno obeležje filma a to je komedija o snalaženju srpskih doseljenika na Divljem Zapadu.

Tu Đukić ne izbegava vrlo škakljivu ideološku dimenziju za ono vreme a to su etnički stereotipi vezani za srpski narod.

Srbi kod OK korala 

Nudi srpski odgovor na konvencionalno ponašanje iz vesterna, recimo Srbin odbija da učestvuje u dvoboju jer je to "nečovečno", a superiornost naših sunarodnika u rešavanju situacija mahom proističe iz onih osobina koje krase Srbina u srpskim vicevima – dakle promućurnost, domišljatost, vešta manipulacija istorijskim motivima i osećajem veličine.

Zanimljiv je način kako Đukićevi Srbi na Divljem Zapadu pored urođenog otpora prema nepravdi pronalaze matrice za rešavanje aktuelnih problema u istorijskom iskustvu naroda, recimo okupljanje za obračun sa revolverašima ispraćeno je govorom u kom se evociraju Kosovski boj te Prvi i Drugi srpski ustanak.

Uprkos tome što "Zlatnu praćku" možemo ubrojati u Đukićev kanon jer reč je o komediji, stepen dekonstrukcije žanra, pre svega vesterna a zatim naučne fantastike i način na koji je ona realizovana, pokazuje autora koji traži put da prevaziđe okvire lokalnog mejnstrima.

Ako od nečega pati ovaj film, osim krštenice, jeste višak odličnih ideja koje je Đukić uneo a nije uspeo da dobro apsorbuje.

Balada o svirepom

Četiri godine kasnije, Đukić međutim uspeva da snimi ortodoksniji žanrovski film bez upliva humora, a to je ratna priča strave "Balada o svirepom…" u kome tematizuje užas rata i osvetu jednog ojađenog oca nad lokalnim ratnim gospodarima.

Đukić se u ovom filmu poštapa temom narodno-oslobodilačke borbe, ali film je krajnje dezideologizovan, govori o ocu koji planira osvetu i vodi život potpuno izdvojen od čovečanstva koje mu je postalo nepodnošljivo.

Ovaj film je nespojiv sa ostatkom Đukićevog opusa, donosi izuzetno snažan rediteljski rukopis i osećaj za prikaz surovosti ljudske prirode i ambijenata kome bi mnogi svetski filmmejkeri pozavideli. Pa ipak, posle ovakvog filma, Đukić se vraća komediji.

Žanru se uslovno rečeno vraća još samo jedanput u televizijskom filmu "Nevidljivi čovek"iz 1976. godine koji je trebalo da posluži kao pilot epizoda za seriju ali do serijalizacije nije došlo.

Smatrao je da je ovaj film doveo i do njegovog prevremenog penzionisanja iste godine.

Zaplet se ticao trojice rukovodilaca koji pokušavaju da zabašure svoje petljanje u firmi i za potrebe toga koriste novi pronalazak svojih tehnologa – mast koja čini bića i predmete nevidljivim. Ako imamo u vidu sam zaplet, možda bi "Nevidljivi drug" bio prikladniji naslov.

Iskorak u roman 

Đukićev poslednji iskorak u žanr fantastike bio je roman „Ovca na Bulevaru oktobarske revolucije". Za ovaj roman dobio je zagrebačku nagradu SFERA na tamošnjoj konvenciji ljubitelja naučne fantastike.

Ovaj roman je delo pisca koji nema izgrađen prozni rukopis.

Evidentno je da se Lola Đukić snalazi koristeći razna sredstva kako bi uspeo da sroči ovaj roman, koristeći se postmodernim postupcima, pokušavajući da prikrije svoje pripovedačke i stilske nedostatke izražavanjem u raznim formama.

Ipak, na kraju taj hibrid uspeva da profunkcioniše kao celina.

Đukić se ispostavlja kao pisac koji naprosto ima šta da kaže a nekada je to najvažnije.

U prvom sloju ovaj roman je satira koja se oslanja na kritikovanje trulog titoističkog sistema i bizarnog mentaliteta ljudi koji su naseljavali prostor SFRJ.

U tom pogledu, na neki način dolazi prekasno jer sistem je 1989. godine već propao, a lik političara koji počinje da govori "prave stvari", poučen genijalnošću jednog jurodivog gorštaka iz ove vizure svakako podseća na Slobodana Miloševića (iako je u vreme ovog romana Milošević već bio činjenica, već se desio Gazimestan itd.).

Ako je pak to bila namera, roman je odoleo zubu vremena.

U satiričnom delu, Đukić nudi tvrdu, necenzurisanu, razobručenu verziju svojih najuspelijih humorističkih karaktera – i u tom delu sve ovo ponajviše deluje na hendikepirani filmski scenario, na tekst koji je postao proza jer je realizacija bila nemoguća.

U likovima šofera Koste i političara Sime lako je zamisliti Miju i Čkalju ali je teško zamisliti da oni glume u "Brazilu" Terija Gilijama na koji sve ovo jako podseća.

Iza satire međutim postoji ubedljiva naučnofantastična potka koja se tiče porekla jurodivog sveznajućeg gorštaka i u ovom segmentu Đukić pokazuje neobično zrelu i artikulisanu žanrovsku imaginaciju koja često nedostaje čak i piscima koji su se opredelili za žanr.

Čitana danas, "Ovca na Bulevaru oktobarske revolucije" uvek ide ivicom dnevnopolitičke satire koju je pregazilo vreme ali je nikada ne prelazi.

Stoga ovaj roman je pregazilo vreme isto onoliko koliko je nestalo interesovanje za kontradikcije samoupravljanja.

Bilo bi preterano reći da je reč o klasiku srpskog romana ali u okvirima žanra, ova knjiga zauzima važno mesto, naročito kao svedočanstvo kako je ovaj format tretirao život u poznom pot-titoizmu.

Sad kad se samoupravljanje vraća kao interesovanje među mlađim svetom na prostoru razdruženih jugoslovenskih država, ovaj roman može doživeti novi život.

Sam svoj gospodar

Doduše, kako se na samoupravljanje danas gleda sa nostalgijom, mnogima može zasmetati zajedljiv Đukićev prilaz temi, ali mu se ne može osporiti jedan bitan kvalitet – čini se da u tom toksičnom stavu nema nekog određenog interesa, ne deluje da pisac za bilo koga radi ili da je rob neke ideološke alternative.

Kada naša kinematografija poetički dostigne okolnosti u kojima je moguće da se pojavi delo kalibra Džordana Pila, možda je i ovaj roman dobiti neku zanimljivu ekranizaciju, ako ne u maniru pomenutog Terija Gilijama a onda barem Čarlija Kaufmana, scenariste čiji izlazak na scenu Đukić nije dočekao ali bi njegove filmove sigurno voleo.

Bez preterivanja možemo reći da je Radivoje Lola Đukić, ako uzmemo u obzir okolnosti u kojima je radio, i gledalačke navike publike kojoj se obraćao i od koje je živeo, sasvim sigurno naš beogradski doprinos bratstvu koje čine Džordan Pil, Džon Krasinski i Edgar Rajt, sačinjenom od televizijskih humorista koji su uspešno zakoračili u horor i fantastiku, uspešno ih osveživši.

Međutim, njegova neprekidna potreba da preispituje društvene odnose, kao i pitanje etniciteta odnosno identiteta vezu sa Pilom čini mnogo snažnijom i izrazitom jer se kod njih dvojice strava neprekidno generiše iz ta tri izvora, kao da strave i smeha nema bez nas samih.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike