Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri?

„Velika je laž njihove nauke da se čovek rađa sa tim sklonostima, to uopšte nije tačno. Rođenje deteta se već vrši u utrobi majke. Čim je začeto, ono je rođeno. Ono se već tada vaspitava. Međutim, majke su sad zaposlene u fiminističkim pokretima, pa nemaju vremena kad da vaspitavaju svoju decu“, ovim rečima je jedan od učesnika protesta protiv održavanja Prajda u Beogradu, otac Antonije, obrazložio razloge zbog kojih je protiv ove manifestacije i šta je to što on zamera „onim drugima“.

Na prvi pogled, sveštenikova zabrinutost bi se mogla tumačiti kao briga dobrog pastira za izgubljenim stadom. Kao javno iskazivanje bojazni usled okolnosti pod kojim nam deca odrastaju. Kao nemogućnost da konačno odgovori na pitanje svih pitanja: „Kako da detetu, kad to vidi na televiziji, objasnim da to nije normalno?“ Ali, to je samo na prvi pogled.

Kao i svi, tako i sveštena lica imaju pravo na svoje mišljenje. To uopšte nije sporno. Živimo u vremenu kad je slobodno izražavanje mišljenja ustavna kategorija, jednako koliko i pravo čoveka da bira ko i šta će biti. E, baš tu dolazimo do dela gde je gore citirana izjava problematična. Upravo je otac Antonije taj koji je podelio ljude na njihove i naše, osporivši im pravo na slobodan izbor, da bi nakon toga, kao krivce za nastalu podelu, označio majke i nevaspitanje dece. I to nije prvi put da jedan crkveni velikodostojnik, zaboravljujući da u svojim redovima ima jednog Pahomija i Kačavendu, uperi prst ka ženama i označi ih kao razlog svih naših posrnuća.

Apostrofiranje majki kao glavnih krivaca zbog toga što su im deca homoseksualci, jer se one, eto, bave feminizmom i nemaju vremena za svoju decu, jeste narativ koji se veoma često čuje od strane sveštenstva, ali i ljudi koji su, iz nepoznatih razloga, odlučili da su baš oni ti koji određuju šta je u ovom društvu prihvatljivo, a šta nije. Sveštenikova priča o majkama je odličan primer odnosa Crkve prema ženama i o tome kako ova verska institucija vidi njihovu ulogu. A da li bi dete postalo homoseksualac da je majka, kako to Crkva zamišlja, ceo dan sedela kod kuće, spremala ručak i vaspitavala dete? Možda bi, a možda i ne bi. Ne postoji naučna studija koja dokazuje da (ne)prisustvo majke u životu deteta presudno utiče na njegovo seksualno opredeljenje. Nikada niko to nije uspeo da dokaže. S druge strane, brojna istraživanja su potvrdila da značajan broj dece, koja su zanemarena od strane roditelja, odrasta u ljude koji će bez problema nekome gurnuti baklju u lice, ili slomiti rebra, ukoliko primete da se taj neko drugačije verski, nacionalno i seksualno deklariše. U ljude koji će biti spremni da na poziv  verskih vođa izađu na ulicu kako bi batinama prevaspitali i vratili „na pravi put“ one druge,  koje su „majke zapustile. „

Ali, nisu deca kriva zbog toga. Nisu ni roditelji isključivi krivci. Odgovornost je na onim ljudima koji,  kao gorepomenuti sveštenik, imaju uticaj na javno mnjenje i kreiraju ga onako kako njima odgovora, pretvarajući naše živote u rijaliti program, zatrovan najgorim prostaklucima, mržnjom, besom i agresijom. U misiji da naprave od građanina poslušnika, upravo oni koriste rastrzanost roditelja koji, u borbi da prežive „Zlatno doba“, ne mogu u potpunosti da se posvete deci, pa ih ostavljaju na milost i nemilost tabloidnog okruženja.

A kako izgleda to okruženje? Samo dan ranije, pre nadahnute i nadasve zabrinute izjave oca Antonija, dogodio se još jedan slučaj vršnjačkog nasilja, ovoga puta u dvorištu osnove škole u Barajevu. Dve devojčice snimljene su kako tuku i iživljavaju se nad svojom školskom drugaricom, udarajući joj naizmenično šamare, dok se druga deca smeju i navijaju. One su shvatile da će tako najlakše rešiti problem koji imaju sa vršnjakinjom, misleći da je to legitiman način, jer to rade i odrasli  koje svaki dan viđaju na televiziji i na internetu.

Direktor škole je kasnije objasnio da je uticaj rijalitija razlog zbog kojeg su se devojčice odlučile na ovakav korak.

„Sve ono što vide u rijaliti programima, one to reprodukuju. U slučaj je umešana i učenica druge škole koja se došla sa Voždovca da se bije“, naveo je direktor.

Redosled narednih događaja je lako predvideti. Devojčice će biti kažnjene, a ministar prosvete će, onako strogo i roditeljski, osuditi taj događaj. Tabloidi će početi sa pričom kako je reč o „deci monstrumima“, čiji roditelji ne bi ni trebalo da imaju decu, dok će stručnjaci u televizijskim emisijama objašnjavati  zašto nam se dešava vršnjačko nasilje i kako ga sprečiti. I tako dva dana, dok svi ne zaboravimo da se ono uopšte i desilo. Onda se opet vraćamo u rijaliti, gde „čike sa kravatama“ pričaju o batinašima, ubistvima, krađama, linču, silovanju, nasilju… Gde predsednik države zove četvoricu opozicionara “na ferku.” Gde se neki čudni ljudi u nekom zatvorenom prostoru svakodnevno tuku i nazivaju najgorim imenima. Naravno, i to će tabloidi da isprate. Samo što će nam ovoga puta ponuditi i detalje. Ko je kome pokazao međunožje, ko je kome prvi opsovao majku, ko je koga prvi pljunuo, udario, sa sve „FOTO“  i „VIDEO“ u zagradi.

One devojčice nikada neće moći da shvate zbog čega su kažnjene za nešto za šta odrasli dobijaju pažnju i novac, niti će oni koji ih kažnjavaju umeti to da im objasne.

I dalje će se postavljati ono čuveno, kliše  pitanje:“Kako da detetu, kad to vidi na televiziji, objasnim da to nije normalno?“ Njega će i dalje koristiti ljudi koji se, poput oca Antonija, bore  za „više vrednosti“ i odnosiće se isključivo na osobe drugačije seksualne orijentacije, dok devojčicama, učesnicima vršnjačkog nasilja, nikada niko neće ni pokušati da objasni zbog čega su kažnjene za nešto što je na televiziji predstavljeno kao potupno normalno.
Zato se pitam: „Kako da objasnim sutra svom detetu zašto ste toliki licemeri?“

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike