Vladimir Gligorov: Ustanove

Teorijski, ustanove, takve kakve su u nekoj zemlji, ne objašnjavaju političke, privredne i uopšte društvene prilike u njoj. Dugoročno posmatrano, nezavisno od toga kako je, recimo, politički ili pravni sistem uređen, sve dok deluje u skladu sa svojim ustrojstvom, da se tako izrazim, stepen razvijenosti, primera radi, neće zavisiti od tih ustanova u tom smislu da bi on bio različit u drugačijem uređenju.

Uzmimo, primera radi, zemlju sa sistemom diskrecionog odlučivanja. Ukoliko nije reč o diskrecionizmu koji je nedosledan, razvijenost te zemlje, dugoročno posmatrano, ne bi trebalo da se razlikuje od one s vladavinom prava. Isto se može reći i za poređenja između demokratskih i nedemokratskih režima. Teorijska i empirijska literatura je ogromna i mišljenja o tome koje je tumačenje ispravno razlikuju se.

Ja polazim od neoklasičnog modela, gde ishodi zavise od individualnih i grupnih preferencija (vrednovanja), od raspoloživih proizvodnih dobara i od tehnologije ili, opštije rečeno, od znanja. U dužem vremenskom periodu ljudi će uskladiti svoje ponašanje sa sistemom ustanova i ostvariti ono što vrednuju, za šta imaju sredstva i kako znaju da ih upotrebe. Imaju li predsednički ili parlamentarni sistem; imaju li proporcionalni ili većinski sistem izbora; imaju li kontinentalni ili britanski pravni sistem; da li je zemlja centralizovana ili je federalizovana; sa privatnim ili državnim sistemom osiguranja; sve to, dugoročno posmatrano, ne određuje nivo razvijenosti.

U tom smislu ustanove nisu važne. Ukoliko se sa odgovarajućom doslednošću primenjuju i dok se očekuje da će tako biti i u budućnosti.
Koliko god da ovo izgleda nerealno, činjenice ne govore baš jasno ili ne govore uopšte protiv neoklasične teorije. Njena prednost jeste što ukazuje na značaj individualnih i političkih vrednovanja, na korišćenje sredstava kojima oni raspolažu i na značaj znanja i inovativnosti. S političkog stanovišta, to bi trebalo da utiče na mere koje se preduzimaju kako bi se ostvarili poželjni ciljevi.

Uzmimo, međutim, da građani veruju da je bolje živeti u sukobu sa susedima nego u bilo kom mirnom režimu. Ili, neka ljudi veruju da je nauka pretnja njihovoj veri i da je nepotrebno ulagati u njen razvoj. Bolje je živeti siromašno s verom nego bogato a bezverno. Ili da tehnološki razvoj vodi nejednakosti i drugim nepoželjnim društvenim posledicama. Tehnologija, recimo da verujete, uništava sve što je lepo, umetnost, dakle. Ili, konačno, razvoj nauke ide uz odbacivanje vere, a inovacije razaraju društveni i čak porodični život.

Uverenja, dakle, mogu da utiču na to šta ćete vrednovati, a pojedinačne i društvene vrednosti uticaće na društvene i privredne ishode.
Ili, uzmimo da je zemlja u sukobu sa susedima. Ili da je jedan deo zemlje u sukobu sa drugim delom ili delovima zemlje. To će, naravno, uticati na ponašanje ljudi isto kao i na to kako će se koristiti raspoloživa sredstva. Uzmimo da živite sa jednom ili drugom vrstom zamrznutog sukoba, bilo da je reč o sukobu oko teritorija ili oko ustrojstva zemlje. Ishodi, politički ili privredni, svakako mogu da budu gori nego što bi bili da sukoba nema.

Recimo, zbog toga što će se sredstva koristiti na te sukobe, a ne na aktivnosti koje imaju povoljniji uticaj na politički i privredni razvoj. Uz to, zemlja u sukobu sa susedima može da izabere da ima politički sistem koji će nastaviti da podstiče ili bar održava te sukobe.

To su, teorijski posmatrano, razlozi zaostalosti. Nije nevažno ima li zemlja dobre i stabilne ustanove, šta god da je to. No, u najvećem broju slučajeva ustanove su prilagođene vrednovanjima ljudi, tome na šta smatraju da bi trebalo da troše sredstva i tome koliko ljudi cene znanje. Jedna strana toga jeste i spremnost da se uči od drugih, pa i kada je reč o tome da se uvoze ustanove. Ali opet, da bi na taj način ustanove uticale pozitivno na razvoj, potrebno je da se ceni da vredi učiti od drugih.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike