Vladimir Gligorov: Troškovi stabilizacije

Problem s fiskalnom konsolidacijom nije u tome da je ona bila nepotrebna već kako je sprovedena. Ostaviću po strani zašto je bilo potrebno zaustaviti rast javnog duga, a i smanjiti ga. Na koji, međutim, način?

Nezavisno od duga, malo se ulagalo. Moglo se misliti da se ne ulaže zato što je država prezadužena. To bi bilo pogrešno. Zato što su nenaplativa potraživanja od privatnog sektora bila velika. Privatni sektor je bio u rđavom finansijskom stanju. Ostavljam po strani zašto. Tek, to su dva problema, a ne jedan. Uz to, nisu redovno plaćani porezi. Ovo je treći problem, i nije nezavisan od relativno visoke stope inflacije. Jer je bolje biti dužan nego potraživati ako se inflacija ubrzava. Mada su ovi problemi delimično nezavisni, valjalo je izbegavati da stabilizacija javnih finansija negativno utiče na druge probleme.
Konačno, spoljnotrgovinski deficit bio je visok, što znači da se povećavao strani dug. Što, opet, zahteva da se manje uvozi i više izvozi. I sada, može se misliti, ukoliko se smanji javna potrošnja i, eventualno, povećaju porezi, i tako i javni prihodi, domaća će se tražnja smanjiti, a s njom ne samo uvoz već će se podstaći i izvoz jer neće biti kupaca kod kuće. Najjednostavnije je smanjiti plate i penzije, sve ostalo je složenije.

Koje su očekivane posledice? Jedna jeste rast izvoza, što je i postignuto. Uz to, međutim, ide i smanjenje plata u privatnom sektoru i povećani podsticaj da kvalifikovaniji emigriraju, a da se zapošljavaju manje kvalifikovani. Što vodi padu produktivnosti. U javnosti se vodila rasprava o tome koliko je statistika o zapošljavanju ispravna jer ukupna proizvodnja nije iskazivala rast koji bi bio usklađen s povećanjem zaposlenosti. No, nezavisno od eventualnih statističkih problema, nije neočekivano da je došlo do pada produktivnosti.

Kao uostalom i do ne samo povećanog izvoza robe već i ljudi.

Razmotrimo političke posledice. Oni koji dobiju državni posao jer ga drugi napuštaju, kao i oni koji se zapošljavaju, bez obzira na niske plate, imaju razloge da podržavaju i vlasti i njihovu politiku. Oni koji su emigrirali najčešće ne glasaju jer uglavnom ne nameravaju da se vrate. Penzioneri su pak predstavljeni u vlasti, a njihovo se nezadovoljstvo smiruje povremenim nadoknadama. Tako da se tom politikom štednje stabilizuje i vlast, a ne samo javne finansije.

Sa drugim je problemima teže. Da bi se oporavila ulaganja, potreban je zdrav i preduzetan privatni sektor. Zaista, postoji bescarinski pristup tržištu Evropske unije, ali je potrebno i proizvesti robu koja bi se na tom tržištu prodavala. Ukoliko, međutim, privatni sektor ima problema s finansiranjem jer je ne mali deo poslova vezan za domaće tržište, potrebne su ili mere finansijske stabilizacije privatnih preduzetnika ili podsticanje novih preduzetnika.

Ovo poslednje, međutim, učinjeno je tako što su subvencionisani uglavnom strani investitori. Metod subvencionisanja posebno je bio rđav, ali je opet politički koristan. Naime, država može da preuzme deo preduzetničkog rizika, posebno kod novih poduhvata. Ima, recimo, smisla da država deli rizik sa inovatorima – to je ono što se danas naziva preduzetničkom državom. Jer je često slučaj da je rizik suviše veliki da bi bio podsticajan, a opet jedna uspešna inovacija može da nadoknadi veći broj neuspešnih. Ukoliko je, naravno, sve to valjano uređeno.

Umesto toga, subvencije su davane preduzetnicima koji su, zapravo, širili svoje poslove i na srpsko tržište. To se opravdava potrebom da se konkuriše drugim zemljama koje bi da privuku istog investitora, a i potrebom da se nadoknade nedostaci s kojima se strani investitor suočava u Srbiji. Recimo, ako je korupcija neizbežna, država bi mogla da subvencioniše stranog investitora u visini troškova korupcije. Neretko su subvencionisane plate zaposlenih, za šta je gotovo nemoguće naći valjano opravdanje.

Nezavisno od toga koliko se tako mogu povećati ulaganja, ostaje problem šta s najvećim udelom u ukupnim ulaganjima, koja ipak moraju da dođu od domaćih preduzetnika? Ukoliko se njihovo finansijsko zdravlje relativno brzo ne poboljša, oporavak ukupnih ulaganja može da potraje, kao što i jeste.

Opet, političke posledice povoljne su po vlast jer ima stranu podršku, a domaći poslovni ljudi će ceniti da je reč o vlasti s kojom je lakše kooperirati nego joj se suprotstaviti.

Ostaje ono što može da uradi centralna banka. Eliminisanje inflatornog oporezivanja i time i oporavak ispunjavanja poreskih obaveza postignuto je prelaskom na fiksni kurs. Tako da je inflacija svedena na dva ili tri odsto, što je uporedivo sa drugim zemljama. Razlika je, međutim, u kamatnim stopama, usled čega je i stalni pritisak na dinar da jača.

Na stabilizaciju je potrošeno oko pet godina, sa skromnim uspehom, bar kada je reč o oporavku privrede. Program se pokazao kao skup u dohocima, u emigraciji, u investicijama, u produktivnosti, u napretku, a i u smanjenoj demokratičnosti. To bi trebalo imati u vidu kako se približavaju izbori, ali su izgledi mali, bar kako sada stoje stvari.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike