Vladimir Gligorov: Nacionalisti

Mnogi vide autokratski trend koji ukazuje na krizu demokratije, gde kao da nema razlike između mladih i zrelih demokratija. Recimo, između Rusije i SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Mađarske. Nacionalizam ili nacionalistička verzija populizma je u osnovi te krize i tog trenda. No, kako se vidi, rekao bih, na primeru Austrije, kriza ima više vrsta, kao i uostalom i autokratija.

Jedan tip autokratskih režima jeste predsednički sistem u postsocijalističkim državama. Ruski je svakako najvažniji primer, ali nije jedinstven. Zapravo, u zemljama nastalim od Sovjetskog Saveza predsednički sistem je gotovo pravilo – baltičke zemlje su izuzetak. Reč nije o predsedničkom sistemu po američkom, pa ni po francuskom uzoru, jer nema podele vlasti. Uz to, u ne malom broju tih zemalja prirodni resursi su osnov njihovih privreda. Takve privrede, čak i kada su oligarhijske, dakle gde su prirodna bogatstva u privatnim rukama, zavise od vlasti jer je reč o nepokretnom bogatstvu – pa ako oligarhija ne služi vlasti, preti, u krajnjem slučaju, nacionalizacija. Naravno, ako su sredstva u državnim, a ne u privatnim, rukama, autokrata, ako se učvrsti, može da računa sa dugoročnom relativnom stabilnošću – jer manje-više sve zavisi od njega. Kako u uslovima nepostojanja podele vlasti ne bi trebalo očekivati vladinu prava u autokratskim predsedničkim sistemima, policijske i tajne službe su potrebne kako bi se kontrolisali svi koji su potencijalno moćni, dakle ili imaju novca ili uticaj na javnost, recimo. U tim režimima partijski pluralizam je moguć i čak verovatan, ali je kohabitacija predsednika i vlade sastavljene od opozicije, kao recimo u Francuskoj, faktički isključena. Isključenost se obezbeđuje već pomenutim autokratskim sredstvima kontrole privrede i javnosti.

Parlamentarni sistemi su drukčiji. U postsocijalističkim demokratijama izvan Sovjetskog Saveza i na Baltiku bilo je pokušaja uspostavljanja predsedničkog sistema, ali oni, bar zasad, nisu uspeli. Usled toga, autokratski režimi, recimo u Mađarskoj ili Poljskoj, mogu da se uspostave i održe ukoliko su praktično jednopartijski. Kako postoji neka vrsta fasadne demokratije, opozicione partije nisu zabranjene, ali su na jedan ili drugi način diskriminisane. Najpre tako što će se nazivati izdajničkim ili, kako je uobičajeno u Srbiji, lopovskim, drugosrbijanskim, građanističkim ili autošovinističkim. Nacionalizmu, posebno kada je uz to narodni, dakle populistički, opozicija je zapravo potrebna – kako bi se neprestano isticala ne samo politička već pre svega moralna superiornost jedne partije i, naravno, vođe.

Drukčije stoji stvar sa zrelim demokratijama, kako se to sada ponegde kaže. No, i među njima karakter političkog sistema utiče na strategiju i izglede populističkih stranaka i, konačno, vođa. Da bi, recimo, u Americi nacionalizam imao trajnije izglede, potrebna je ne samo unutrašnja promena, strukturna promena odnosa kako između različitih grana vlasti tako i između, ako tako mogu da kažem, korisnika državnih usluga. Autoritarni sistem zapravo nije moguć, naprosto zato što niko ne može da bude predsednik duže od dva mandata, dakle od osam godina. Ali se sistem može trajnije promeniti ako se jednostrano politizuje sudski sistem i ako se značajno smanji sistem takozvane države blagostanja. No, to nije dovoljno jer je potreban i nacionalizam. Sjedinjene Države imaju velike međunarodne obaveze, što utiče i na njihove unutrašnje političke odnose. Potrebno je stoga smanjiti te obaveze ili ih prevrednovati s nacionalističkog stanovišta.

Slična je strategija i u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali je politički sistem drukčiji. Reč je o parlamentarnoj, predstavničkoj demokratiji. Tako da je potrebna kriza, slična onoj koju je analizirao Karl Šmit odmah posle Prvog svetskog rata. Potrebna je paraliza predstavničkih tela i duboka podeljenost unutar političkih stranaka kako bi se stvorili uslovi za izrastanje pokreta protiv takozvanog establišmenta koji sledi jakog i ubeđenog vođu. Ono što nedostaje u savremenom britanskom slučaju jeste upotreba paramilitarnih snaga. U nekim drugim zemljama, ne samo u Srbiji, mogu se koristiti regularne vojne i snage reda, ali to nije zamislivo u britanskom slučaju ako nema ozbiljne strane opasnosti. Pored toga, promena položaja Ujedinjenog Kraljevstva u svetu, koju traže populisti, zagovornici nekooperativnog Bregzita, menja obaveze ove zemlje sa značajnom međunarodnom ulogom, koja očigledno nije poželjna.

Drukčije stoje stvari u zemljama kao što je Austrija. Kako su parlamentarni i partijski sistem oslonjeni na neku vrstu korporativnog sistema dogovaranja, nije jednostavno promeniti ni politički sistem niti političke odnose. Uz to, promena međunarodnog položaja Austrije, recimo izlaskom iz Evropske unije ili čak samo bliskom saradnjom s populistima ili autokratama u drugim evropskim zemljama, nije u skladu s privrednim, a to znači i političkim interesima zemlje. Partijski sistem je verovatno zastareo, ali politički nije usklađen sa eventualnim populističkim i autokratskim ambicijama.

Naravno, sve ove zemlje nemaju nerešene ili u potpunosti nerešene teritorijalne probleme. Tako da je nacionalizam protekcionistički, privredno i kulturno, da tako nazovem elemente rasizma. Srbija ima teritorijalne probleme, uz kombinaciju resentimana zbog izgubljenih ratova i kulture žrtve, koji zajedno pogoduju jednopartijskoj autokratiji. Jedino što je sve to više sredstvo korupcije nego bilo kakvog strateškog cilja, tako da je teško stabilizovati autokratiju.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike