Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

U predsedničkim sistemima ciklusi su drukčiji, ne samo u postsocijalističkim zemljama. Ruski primer je svakako najvažniji, ali nikako nije izuzetak. Prvobitni greh je Jeljcinov ustav iz 1993. Tadašnji je parlament bio pod kontrolom komunista, pa je predsednički sistem, u kojem nema podele vlasti, bio prihvatljiv i kod kuće i u inostranstvu. Ostalo je istorija.

No, ni predsednički niti autoritarni sistemi, bilo da su to ustavno ili neustavno, ne moraju da budu stabilni i, štaviše, mogu da imaju rok trajanja, da se tako izrazim. Srpski je takav slučaj. Nije jednostavno identifikovati političke cikluse ne samo zato što je reč o političkoj istoriji sa gotovo isključivo autoritarnim režimima, bez sumnje različitog stepena autoritarnosti. Otežavajuća je i okolnost što je Srbija bila deo Jugoslavije, pa su političke promene u Srbiji, posebno u socijalističkom periodu, bile više pod spoljašnjim nego pod unutrašnjim uticajem. Tome valja dodati i promene u međunarodnim okolnostima, koje su od ne malog značaja za svaku malu zemlju, čak i ako je deo veće, ali relativno nerazvijene i nestabilne i uz i dalje male zemlje.

Svejedno, zanimljivo je da je moguće zapaziti određenu pravilnost, koja bi mogla da bude stilizovana činjenica za srpske političke cikluse. Naime, retko neki režim traje duže od osam godina i često do smene dolazi posle krize legitimnosti. Prvi deo, dužina, gotovo je izraz neformalne sklonosti ka demokratizaciji, dok drugi deo prirodno ide uz autoritarnost režima. Ne zalazeći u jugoslovenski deo srpske istorije, Miloševićev režim je trajao nešto više od osam godina, ako se uzme u obzir i period konsolidacije pre usvajanja Ustava iz 1990, a otprilike toliko posle neuspelog osporavanja njegove legitimnosti od početka 1991. do sredine 1992. Ukoliko bi se računao samo neratni period, trajao je zapravo kraće. I završio se gubitkom legitimnosti – koliko na izborima toliko na ulicama i u strukturama duboke države.

Režim posle Miloševića takođe je trajao nešto oko osam godina, od 2004. do 2012. Period od 2001. do 2003. je neka vrsta interregnuma, koji se završio Đinđićevim ubistvom koje bi se moglo okarakterisati kao uklanjanje prepreke za delimičnu restauraciju. Taj se režim završio krizom legitimnosti, koja je bila više spoljašnja nego unutrašnja. Unutrašnji problem legitimnosti bilo je to što je režim postao neformalno predsednički. Uz to i neefikasan, kako u unutrašnjoj politici tako još više u međunarodnoj. Legitimnost je izgubljena ponajviše zato što je bilo teško tačno locirati odgovornost jer je vlada bila slaba, a režim u celini nije pokazao potreban stepen odgovornosti prema problemu Kosova, kako u pregovorima tako i posle proglašenja nezavisnosti, a pogotovo posle odluke Međunarodnog suda pravde. Uz to, privredne okolnosti su bile rđave, a tranzicija, za koju je vlast prirodno snosila odgovornost, bila je nepopularna.

Trenutnom režimu bliži se kraj jer su isti ljudi i stranke na vlasti od 2012, dakle sedam godina. Ukoliko se eventualno uzme da se prve godine vlast stabilizovala, onda je reč o oko dve preostale godine. Uslovi za smenu postepeno se zadovoljavaju. Autoritarnost je značajno porasla, neodgovornost takođe jer je uspostavljen neformalni, ali veoma striktni predsednički sistem, i raste sumnja u inostranstvu da vlast nije sposobna da se suoči s međunarodnim obavezama, pre svega kada je reč o Kosovu. Uz to, raste nezadovoljstvo i vidljivo je jer je opozicija na ulici. Konačno, i najvažnije, režim se nalazi pred nemogućim zadatkom da uskladi međunarodne obaveze sa rastućim otporom kod kuće.

To je isti tip problema s kojim su se suočavali Milošević, Koštunica i Tadić. I tako im je istekao rok na vlasti. Razlika je samo u tome što je opozicija bila organizovanija i imala jasnije političke ciljeve nego što je sada slučaj. I to je zapravo jedina nada sadašnje vlasti da će njen politički vek biti duži. To, međutim, ne otklanja drugi deo onoga što sam nazvao stilizovanom činjenicom srpskih političkih ciklusa, a ta je da se sa vlasti odlazi kroz krizu legitimnosti, čak i ako se ona razrešava na izborima. Sada je teško predvideti kako će ta kriza izgledati jer još nije jasno koji stepen autoritarnosti će ova vlast dostići. Koliko autoritarniji režim, dublja kriza i neprijatniji ishod, da se tako izrazim.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike