Vladimir Gligorov: Izvoz kao izlaz

Ukoliko bi, recimo, srpska privreda udvostručila proizvodnju za izvoz, ne bi trebalo da bude teško naći kupce. Stvarni problem jeste povećanje proizvodnje, naravno, potrebnog kvaliteta i po postojećim cenama. I jedno i drugo može da bude i jeste problem srpske privrede, ali i drugih balkanskih privreda.

Posle finansijske krize iz 2008-2009, doduše ne odmah, ali svakako u periodu oporavka, izvoz je bio značajan izvor privrednog rasta ne samo u Srbiji već u susednim zemljama takođe. Nezavisno čak i od toga da li su glavni trgovački partneri napredovali ili nisu. Oporavak privreda zemalja članica Evropske unije svakako nije bio ni preterano brz niti sveobuhvatan. Neke zemlje, kao što je recimo Italija, nisu se zapravo ni povratile od krize ili bar ne potpuno. Svejedno, rast srpskog, makedonskog, pa bosanskohercegovačkog na tržištu Evropske unije bio je snažan, kako kada je reč o robi tako i o uslugama. Kako se unutrašnja potrošnja relativno sporo oporavljala, izvoz je bio izlaz za balkanske privrede.

Zašto? Zato što mala privreda može da snabdeva veliko tržište jer je reč o relativno maloj ponudi. Tako da je ograničavajući faktor proizvodnja – ima li šta da se ponudi po datim cenama. Tražnja nije ograničenje ili bar nije za najveći deo ponude robe i usluga. Recimo, značajno je povećan izvoz usluga i u zemljama koje nemaju more, ali imaju konkurentnu turističku ponudu. Nezavisno od toga da li se povećavaju plate u zemljama odakle dolaze turisti, oni će dolaziti u većem broju ukoliko je reč o ponudi čija se cena neće povećavati sa masovnijim prilivom posetilaca.

To pogotovo važi za robni izvoz. Problem je, naravno, u ponudi. U vreme privredne stagnacije izvozi se ono što bi se inače prodavalo kod kuće, tako da je reč o postojećoj ponudi koja se samo realizuje na drugim tržištima. Tako da je izvoz ograničen ponudom, količinom robe koja se može proizvesti. Ukoliko bi, recimo, srpska privreda udvostručila proizvodnju za izvoz, ne bi trebalo da bude teško naći kupce. Stvarni problem jeste povećanje proizvodnje, naravno, potrebnog kvaliteta i po postojećim cenama. I jedno i drugo može da bude i jeste problem srpske privrede, ali i drugih balkanskih privreda. Zato pomaže internacionalizacija, dakle povezanost sa stranim preduzetnicima i proizvođačima, ali to je druga tema.

Ovde bih o jednom drugom pitanju. Naime, može li se očekivati da izvoz podstakne privredni rast i posle ove krize izazvane pandemijom?

Nije lako odgovoriti uglavnom zato što se ne zna kako će izgledati proces normalizacije u pojedinim zemljama, posebno u onima koje su važne za izvoz sa Balkana, a to su pre svega Nemačka i Italija. Unutar jedinstvenog tržišta ulažu se veliki napori da se dodatno ne usporava prekogranična trgovina. To ne mora da bude tačno za treće zemlje, za nečlanice. Mada se carinske barijere neće povećavati, to ne mora da bude slučaj s necarinskim i sa onim koje bi se mogle nazvati netrgovačkim. No, mislim da će ti povećani troškovi izvoza u dostupnosti tržišta i u vremenu isporuke biti relativno mali.

Veći problem će biti povećana tražnja na domaćem tržištu. Sve zemlje se trude da obezbede sredstva kojima će se očuvati kako ponuda tako i tražnja kada se epidemija na jedan ili drugi način stavi pod kontrolu. Ovde je potrebno razlikovati izvoz koji je zavisan od internacionalizacije ponude, dakle, kada je reč o izvozu delova ili međuproizvoda, od izvoza gotovog proizvoda. Za očekivati je da će se, recimo, rad za nemačku automobilsku industriju, na primer u Makedoniji, obnoviti kako se bude oporavljala sama industrija, ali to ne mora da bude tačno za neki gotov proizvod. Pogotovo ako za njega postoji povećana tražnja kod kuće, pa se postiže viša cena.

To sada vodi politici kursa. Kako su kursevi balkanskih valuta uglavnom fiksirani za evro, a u nekim slučajevima se koristi evro, rizičnije je, može se ceniti, dozvoliti depresijaciju kursa. O jednokratnoj devalvaciji da i ne govorimo. Tako da mere koje se donose kako bi se očuvala privreda u vreme epidemije mogu da otežaju oporavak privrede povećanjem izvoza.

Čini se da su privredne vlasti u mnogim zemljama, a posebno odskoro i u Srbiji, namerne da podstaknu privredni rast ulaganjima u infrastrukturu. Ovo je, naravno, opravdano ako se ima u vidu da regija zaostaje manje-više u svim vidovima infrastrukture. No, ništa nije izbor, a da nije i odustajanje od nečeg drugog. Tako da je moguće da će izvoz sporije rasti, dok će unutrašnja potrošnja rasti brže. Ovo se ne odnosi na privrede koje se u velikoj meri oslanjaju na turizam već na one kontinentalne, da ih tako nazovem.

Ako je ovo tačno, Srbija će imati povećane probleme da ubrza izvoz kako zbog toga što njena ponude nije dovoljno internacionalizovana tako i zato što će povećana javna ulaganja uticati na apresijaciju realnog kursa. A opet, sve će biti privlačniji fiksni kurs i zato što će porasti potreba za uvozom, a i zbog povećanih finansijskih obaveza prema inostranstvu koje uz to idu.

Tako da ne bi trebalo očekivati da će se iz ove krize privreda oporavljati rastom izvoza.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike