Vladimir Gligorov: Državna dobit

Šta je najbolje: (1) profitabilno državno preduzeće, (2) profitabilno privatno preduzeće ili (3) koncesija ili neki drugi vid javnog i privatnog partnerstva?

Uzmimo da država može da uloži u neko profitabilno preduzeće, ili u infrastrukturu, ili u neki vid kolektivne potrošnje. Neka u prvom slučaju uzme zajam, a u drugom upotrebi sredstva prikupljena porezom ili doprinosom. Može se reći da bi ulaganja u kolektivnu potrošnju, kao i kredit, mogla da se finansiraju iz dobiti državnog preduzeća, a ne iz poreza, ali to bi značilo da se ostvarena dobit ne ulaže u to profitabilno preduzeće ili već u neko drugo profitabilno preduzeće, ali tada nije jasno zašto je uopšte došlo do prvobitnog ulaganja. Može se reći da ulaganje u, recimo, infrastrukturu ili u socijalno staranje košta poreskog obveznika, ali to je samo pod pretpostavkom da to ulaganje nema očekivani društveni prinos. Ukoliko, međutim, državno ulaganje ili javna potrošnja povećavaju ukupnu proizvodnju i dohodak, to će se svakako iskazati i u povećanim poreskim prihodima koji će nadoknaditi poreske izdatke.

To je izbor koji, veoma jednostavno rečeno, ukazuje na razliku u shvatanju o tome čemu država služi – da stiče dobit ili da uvećava društveni prinos.

Možda da još drukčije prikažem prethodni primer, koji ne zavisi od razlike u privatnom i društvenom prinosu kao prethodni. Uzmimo da je država uložila u neko potencijalno profitabilno preduzeće jer, recimo, preduzetnici nisu iskazali zainteresovanost za njega. Da li je bolje da država nastavi da zarađuje na tom preduzeću jednom kada postane profitabilno ili da ga proda i da uloži u, recimo, socijalno staranje, ili u kulturu, ili u nauku? Kako bi mogao da glasi odgovor na to pitanje? Isto kao i pre. Veća i dugoročnija ulaganja mogu da ne budu privlačna za privatne investitore zbog značajnih početnih troškova, recimo, ali mogu da budu isplativa jednom kada već posluju. Državno ulaganje ne mora da se rukovodi istim računom isplativosti jer je državi dostupniji jeftiniji izvor finansiranja, a to je porez.

Kada je preduzeće već profitabilno, novac koji je država u njega uložila svejedno bi imao veći društveni prinos u poslovima i oblastima, recimo u infrastrukturi, za koje ne postoji dovoljan preduzetnički interes, ili ako je uložen u javna dobra.

Prednost države, ekonomska prednost, u odnosu na privatno preduzeće jeste u tome što svoje izdatke finansira iz poreza, dakle iz prinudno prikupljenih sredstava. Dok privatno preduzeće mora robu ili uslugu da proda nekome ko je spreman da je kupi. Rizičnost prinudne naspram dobrovoljne naplate je različita. Država može da bude sklona da stvarni rizik ulaganja potceni, a preduzetnik da je preceni. Zbog čega se ponekad pribegava javnom i privatnom partnerstvu, gde sam jedan primer, doduše prećutnog partnerstva, već naveo – država uloži, pa proda. Te dve odluke se vremenski i finansijski mogu spojiti na različite načine. Jer dok država može da finansira i neisplativ posao iz poreza, ona neće moći da ostvari povoljnu ili bilo kakvu cenu kada bude htela da ga proda, kod privatizacije, dakle. Nasuprot tome, privatne investitore bi preuzimanje uspešnog državnog preduzeća moglo da košta više nego da su od početka učestvovali u ulaganju.

Uzmimo, dakle, da država potcenjuje rizik, a preduzetnik ga precenjuje. Ovo se pre svega, ali ne isključivo, odnosi na ulaganja kod kojih postoji značajna razlika između privatne, preduzetničke i društvene dobiti, recimo usled elemenata javnog dobra ili zbog značajnih eksternih efekata. U tom slučaju koncesija ili neki drugi vid podele privatne i javne odgovornosti za uložena sredstva nisu lišeni smisla.

Zapravo, ideja bi bila da država samo preuzme onaj deo rizika za koji preduzetnik ceni da bi mogao da se realizira preko onoga koji postoji u alternativnom ulaganju. Delimično je to rizik sadržan u činjenici da država može da promeni uslove privređivanja, dakle, reč je, jednim delom, o makroekonomskom riziku. Na duži rok taj rizik je značajan, ali je važan i, što se kaže, ciklično, to jest u recesiji. Država, opet, ne mora da ulaže svoja sredstva, stabilizacija rizika je dovoljna, što znači da može da ih uloži u oblasti u kojima je njena uloga praktično nezamenljiva.

Pogledajmo još jedan vid javnog i privatnog partnerstva – na primeru, koji je posebno popularan u Srbiji, dakle gde je država vlasnik, a uprava je stručna. U svakom datom trenutku država to je vlast i stranke koje je čine. Pa vlasnik i poslodavac mogu da se rukovode pojedinačnim ili stranačkim interesima. Uprava u privatnom preduzeću, uz sve ograde, ima za cilj povećanje vrednosti preduzeća jer se time povećava vrednost vlasništva ili udela u njemu. To pak podrazumeva profitabilnost ulaganja jer je vrednost ulaganja jednaka sumi budućih profita.

Stručnost uprave onda podrazumeva sve sposobnosti kojima se ostvaruje, da ga tako nazovem, finansijski cilj poslovanja preduzeća. Država može da upravi preduzeća u njenom vlasništvu odgovarajućim propisima poveri sve odluke kao da je reč o preduzeću u privatnom vlasništvu. I da budžetski interes zadovoljava prihodima od poreza, isto kao da je reč o privatnom preduzeću.

Da bi se to jasnije videlo, uzmimo za primer državno preduzeće koje posluje u inostranstvu. Sa stanovišta države domaćina, to je isto kao da je reč o privatnom preduzeću – jer nema nikakve budžetske obaveze prema tom preduzeću, svakako ne različite od onih koje ima prema privatnim preduzećima. Tako da se domaće državno preduzeće sa stručnom upravom može posmatrati kao da je reč o stranom državnom preduzeću – može se posmatrati tako u smislu njegovog fiskalnog tretmana. Pitanje je onda samo da li je bolje da je kapital uložen u projekte u kojima država ima prednost u odnosu na privatne preduzetnike, a ne u profitabilno preduzeće.

Uzmimo, konačno, za primer budžetsko preduzeće ili ustanovu. Njihova uprava svejedno može da bude podstaknuta profitnim motivom, recimo ukoliko se želi veća posvećenost poslu. Pojedini delovi ukupnog poslovanja takođe mogu da budu izloženi tržištu i stoga imaju rizik koji vodi dobiti ili gubitku. Država može da uđe u javno i privatno partnerstvo kako bi podstakla privatna ulaganja, bilo uprave, zaposlenih ili spoljašnjih partnera, na osnovu kojih bi državna ulaganja bila manja i efikasnija, a privatna bi, bar jednim delom, bila rukovođena prisvajanjem dobiti.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike