Nadežda Gaće: Vreme koje nestaje

Sve mi je bliži i sve shvatljiviji genijalan vapaj Desanke Maksimović za vremenom koje se topi i nestaje. Kraj juna je obeležio odlazak tri moje bliske drugarice. Mnogo smo toga prošle zajedno, mnogo noći provele pričajući i dana brinući. “Bebibumeri” polako odlaze, a problemi zbog kojih smo brinuli i koji su uništavali živote generacija ostaju.

Uvek mi je bilo jasno da niko ne zaslužuje da pati. Projekti koji prevazilaze životni vek i koji su u stanju da lako žrtvuju generacije, najbolji su zaklon za one koji skriveni iza zavese ideala hrane sopstvenu gramzivost i pohlepu, zloću i neosetljivost, površnost i podleganje trenutnim porivima ne mareći o drugima.

A zapravo niko nema vremena za rasipanje – ni tek rođene bebe, ni pubertetlije, ni oni u najboljim ili najsnažnijim godinama, ni oni u poznim godinama. Niko ne treba ni da pati, ni da se brine i sekira, ni da drugi zbog njega pate. Energija i resursi potrošeni na međudržavne ratove, međunacionalne sukobe, međureligijska nadmetanja, navijačko divljanje, lične netrpeljivosti i sukobe… daleko prevazilazi energiju potrebnu da se život učini dostojnim i vrednim po sebi i za sebe i za druge.

Iskustvo nam kaže da vreme najlakše iscuri i krajnje neprimetno se potroši.

Predug je ovo uvod za prostu poruku. Od 1989. – godine koja je donela prekretnicu i nama ovde na prostoru bivše Jugoslavije započela eru ratova, sukoba, stradanja – prošlo je trideset godina. Od hiperinflacije iskazane milijardama procenata je prošlo više od 25 godina, a od bombardovanja (i čudesne igranke naših glavešina i NATO-a) 20 godina. U međuvremenu je Srbija odlukom Crne Gore postala država i Kosovo je proglasilo nezavisnost – uz veoma loš život i Albanaca i Srba tamo, a za Srbe je Kosovo i nebezbedno.

U samoj Srbiji se smenjuju vlasti, rađaju, a ne umiru stranke, bivalo je bolje ekonomski zbog lakog novca u jednom periodu i nedavno sprovedenih reformi… Najveći problem – nezaposlenost – sve manje pritiska; delom jer ima više posla, ali značajnim delom jer ima sve manje ljudi. Manje nas se rađa, mnogo njih odlazi – sve u svemu, Srbija se smanjuje za skoro 40 hiljada stanovnika godišnje, a radni kontingent manji je za bar 50.000 ljudi za godinu dana.

Pa kada sve to znamo i kada smo sve to preživeli i doživeli – kako je moguće da svi koji imaju ikakvog uticaja nemaju bar nekoliko zajedničkih ciljeva: da breme kosovskog čvora podele i vlast i opozicija i zajedno traže rešenje bez ikakvih dnevnopolitičkih zamki. Ili, kako je moguće da smo loše i udvoričke medije napravili još lošijima i još udvoričkijim, grozno navijačkim i spremnim čak i na širenje paranoje, ksenofobije, pa i ratnih pokliča.

Pa kojoj to vlasti ili opoziciji treba? Uverena sam – nema takvih, a opet, nema ni borbe za normalnost medija. Dotakla sam dva od mnogih problema koje možemo, a nismo rešili. Ne kažem da ih je lako rešili, ali kada je jasno da nema mnogo izbora i da je alternativa apokaliptična, ne razumem da postoje ljudi od političkog uticaja, a da se svi do jednoga ne bude svakog jutra sa željom da se makar milimetar približe rešenju – i zbog sebe i zbog svih nas ovde. I zbog onih koji su otišli, a još više zbog onih koji dolaze.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike