Nadežda Gaće: Od nepoverenja do neslušanja

Od dolaska SNS-a na vlast 2012, pa do danas, tekao je jedan čudan proces koji je uz rast popularnosti Aleksandra Vučića doveo i od usitnjavanja opozicije. Uz to je išla i oštra podela medija i sve više prostakluka u javnom prostoru. Od ovoga poslednjeg se izgleda ni jedan grupacija nije sačuvala – ni vlast, ni opozicija, ni mediji, ni javne ličnosti…

Naravno, problemi iz i zbog devedesetih su bili preteški za koalicione vlasti koje su zavisile od malih partnera – ucenjivača. Obećanja su rušena koalicionim sporazumima; a četrdesetak stranaka u parlamentu, koje su se u dobrom broju tu našle zahvaljujući aranžmanima sa jačima, pravljene su Vlade sa 14, 18, 20, 26 … stranaka.

Izbori 2012 i svi kasniji, doneli su novinu: dominaciju SNS, tako da sada bar znamo ko je zaslužan ili kriv za situaciju u Srbiji. Paralelno, teče proces cepkanja i opadanje snage i uticaja opozicije. Na poslednjim izborima su naprednjaci osvojili 131 mandata (dakle više od pola), a partnerski SPS 29. Opozicija je osvojila 80 i manjine 10. Više od 80 opozicionara u parlamentu je broj koji može da utiče – ali ne i kada je to skup stranaka koje su za i protiv Evrope, za i protiv Rusije, za i protiv normalizacije odnose sa Kosovom kroz pregovore…

U periodu od 2012, partije vlast se nisu menjale, a partije opozicije su se udruživale i razdruživale svaki čas i uvek u novim kombinacijama.

Vlast bez ograničenja i kontrole opozicije i opozicija bez ideja šta da radi, dovele su nas do toga da nema ni razgovara, ni poverenja, ni međusobnog slušanja. Ima samo vređanja, bez priznavanja da je išta sa druge strane dobro. Nije važno šta ko govori, već samo ko govori. Vučić je od protivnika poistovećen sa tabloidima, tako da i ne polemišu sa onim što kaže, nego se jačaju opozicioni mišići prostačkom, osionom i huškačkim pisanjem tabloida. Vlast, čije je odgovornost veća, jer je VLAST, ne sluša kritike opozicije, nego se obračunava sa mnoštvom neodgovornih i/ili prostačkih tvitova koji dolaze sa opozicione strane. Mnogo toga što jedni o drugima kažu je istina, mnogo toga nije – a rezultat je da nema ni „d“ od dijaloga.

Sada smo u pat poziciji. Opozicija neće ni u parlament, ni na izbore pod uslovima kakvi postoje. Diskreditacije lidera obe starne, lažne ili istinite, na opredeljene birače kao da uopšte ne utiču. Ali, vlast ne može da gleda rast protesta unedogled – pa će pre ili kasnije ipak raspisati izbore, pozivajući se na zahteve ulice, a opozicija će imati probleme da usvoji jedinstven stav… i najverovatnije će veći deo bojkotovati izbore, što lako može dovesti do ozbiljnog porasta broja poslanika stranka vlasti u parlamentu i potom, pošto više neće biti mogućnosti bojkota ili dijaloga u institucijama, ostaće jedino protest, sa neizvesnim ishodom i u pogledu upornosti i smislenosti protesta, i u pogledu reakcije vlasti.

Ono što se nazire je – trošenje i ovo malo ekonomskog oporavka i zastoj napretka ka EU i rešenju kosovske krize, iako bi napor za prevazilaženja nesporazuma i za uspostavljanje dijaloga koji bi vodio ka redovnim izborima u novoj atmosferi bio mnogo jeftiniji scenario.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike