Nadežda Gaće: Naše bolesti – lek za EU

Pred Dan Evropske unije ne mogu da se ne setim da je stvaranje EU koincidiralo sa direktno obrnutim procesom – raspadom Jugoslavije. Prvih 12 članica postavile su temelje zajednica zemalja koje će svoju moć graditi, pre svega, na civilizacijskim vrednostima, a ne na oružju.

Ugovor potpisan u Mastrihtu 1993, Lisabonski sporazum i niz potpisanih akata uključuju uslove za proširenje i napuštanje. Precizirana pravila ponašanja usložili su birokratiju – ali su izostale institucionalne poluge, hajde da kažem, prisile i fiskalne moći. Novih 16članica primljeno je kroz definisanu proceduru, ali ipak sa razlikama u pogledu ispunjenosti uslova. Iako je odlučivanje u EU konsenzusom, bilo je vidljivo da postoje centri moći koji su mogli da nateraju sve članice da više ili manje gledaju kroz prste novim kandidatima.

Mnogo je pisano o tome koliko sličnosti imaju EU danas i SFRJ posle 1974, nakon usvajanja Ustava koji je republike učinio i ekonomski i interesno samostalnim. I kada se gleda formalna sličnost, stoji da smo i mi, kao i EU, bili sui generis državni format sa elementima i federacije i konfederacije i unitarne države. Bili smo, kao i EU, carinska unija sa zajedničkom spoljnom politikom, ali smo mi imali fiskalnu snagu i sopstvenu policiju i vojsku. Upozoravajuća je i sličnost SFRJ i onog dela EU koji se nalazi u Evrozoni. Zajednička valuta, a svaka zemlja ima i centralnu banku i ministarstvo finansija. Mi smo upadanjem u zajednički monetarni sistem, prvo Srbija, pa potom i Slovenija, nacionalističkim porivima za dezintegraciju, dodali i čisto ekonomske. To se Evropi nije desilo iako zaduživanje nekih zemlja pomalo liči, ali se desio Bregzit, koji ima sličnosti s neuspelim pokušajem Slovenije da u SFRJ dobije “asimetrični” status.

Ima jedna začkoljica koje se valja setiti – mi smo kao zemlja bili funkcionalni dok je postojao neprikosnoveni autoritet, koji je bio iznad Ustava; i EU je bila uspešnija dok su vodeće zemlja EU bile bez problema u svojim zemljama i imale odlučujući uticaj u EU. Tako je i moglo da se desi da i pre formalnog stvaranja EU “trojka iz Evropske zajednice” – Žak Delor, Hans Van den Bruk i Žak Santer ponude 1991. Jugoslaviji članstvo u Evropskoj zajednici i time ulaz u osnivače Evropske unije i ozbiljan novac za prilagođavanje. Zajedničkim snagama neprikosnovenih lidera Srba i Hrvata ovaj predlog je odbijen.

SFRJ je izgubila snagu odlučivanja odlaskom Tita i nedovršene institucije nisu mogle da je nadomeste. Čini se da je EU izgubila snagu odlučivanja kakvu je imala kada su npr. primane Bugarska i Rumunija, pre svega zbog političkih interesa, a koju sada ne može da demonstrira ni oko Bregzita niti oko rešavanja kosovskog pitanja. I kod EU pad autoriteta nije nadomeštan izgradnjom jakih institucija, a i kao da se odustalo od formalnog usvajanja EU Ustava.

Ipak mi se čini očigledno da je EU mnogo bolja od svih drugih mogućnosti i ja i dalje navijam za EU, i nas sve sa Balkana u njoj, i nadam se da neće paralela sa SFRJ ići do kraja, te da čuveni slovenački ekonomista Jože Mencinger nije u pravu kada je EU uporedio sa SFRJ iz 1983. – kada se konačno shvatilo da Tita nema.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike