Nadežda Gaće: I Rusija, i EU

Više od dvadeset godina nakon izborne pobede proevropskih snaga nad Miloševićem i sedamnaest godina od tragičnog ubistva premijera koji je odlučno krenuo u reforme i put EU integracija – Srbija se i dalje “ljulja” između pro-EU i anti-EU politike.

Lično ne bih imala problem da postoje stranke koje su jasno opredeljene – kao što je početkom dvehiljaditih DS Zorana Đinđića predvodio Vladu jasne pro-EU orijentacije, a SRS i SPS su bili opozicija jasne proruske, odnosno anti-EU orijentacije.

Glasanjem za stranke ljudi su bar u ovom segmentu znali i za koju politiku su glasali. Od neshvatljivog rasta popularnosti DS – od marta 2003. i ubistva premijera – do izbornog poraza DS-a i formiranja nove vlasti prošlo je manje od godinu dana. I od tada do danas izgubila se granica i, što je najgore, relevantnost teme ide li Srbija na Zapad ili na Istok. SPS je ušao u vlast s politikom “I Rusija i EU” i postavio temelj politike koja je omogućila da svako može sa svakim u koaliciju na vlasti. Tema Istok ili Zapad nekako je stavljena u drugi plan iako su tog ranga samo teme Kosovo i ekonomske reforme.

SPS je zamenio svoj proruski stav politikom “i Srbija i EU” i od tada je jedini opstajao u vlasti. Nije samo SPS napustio svoju jasnu poziciju. DS Zorana Đinđića nije imamo dileme, ali taj DS odavno ne postoji – postoji DS i njegovi “i–i” derivati. GSS ne postoji, LDP se jedva primećuje na izborima. I na suprotnoj strani proruski SRS je postao mala stranka, ali još uvek veći od ostalih sa te strane političkog spektara: Dveri, Pokreta socijalista, Srpske narodne partije…

Doduše, za razliku od Đinđića i njegovog DS-a, i sam DOS je bio pretežno “i–i”; a jedini baš aktivan lider od 18 “dosovaca” je u koalicionoj vlasti za SNS, pa nekako deluje čudno kada SNS lidere današnjih stranka koji niti jesu niti su mogli biti u DOS-u zove “dosovcima”.

Zapravo je čudo kako većina stranaka izbegava da se na bilo koji način odredi i da da čiste odgovore šta želi vezano za tri najvažnije političke teme u Srbiji – koje su bile osnov politike i u prve dve-tri godine nakon promena dvehiljadite, i na kojima je Srbija dobila veoma široku međunarodnu podršku. Da podsetim, tri test-pitanja na koja bi bio red da svaka stranka jasno odgovori su: EU ili anti-EU; zamrznuti konflikt ili rešavanje (ne rešenje nego rešavanje i stalni trud) Kosovskog čvora i značajne ekonomske i pravosudne reforme, pa makar bile i bolne.

Vlast je na poziciji “i–i”; ponekad deluje odlučno pro-EU, ponekad potpuno anti-EU…; postojeća opozicija – neki jasno anti-EU, ali je većina tajanstvena po tom pitanju; i tek poneko nedvosmisleno kaže da mu je apsolutno prioritetni cilj EU. A građani iako nisu oduševljeni sa EU, značajno su većinski za EU. Zar to nije dovoljno da nam stranke jasno kažu i priznaju svoje ideje. Jer zasad je moguće prepoznati šta po tom pitanju misli, radi i igra vlast i poneko iz opozicije. Međutim, nedvosmislene odgovore na sva tri test-pitanja koja definišu u kom pravcu nameravaju da vode Srbiju ne daju ni vlast ni najveći deo opozicije. A za osvajanje poverenja i glasova važno je znati namere onih koji hoće da nas vode – pre svega po pitanjima u kojima se razlikuju.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike