Momčilo Pantelić: Zamaskirani i bez maski

Zaraženi smo i tematski. Koronavirus se nametnuo kao priča nad pričama i uspostavio gotovo tematski monopol. Ako neko i uspe da ga nekim slučajem u razgovorima ne pomene, taj takoreći nije vredan ni pomena.

Zasluženo je, reklo bi se, udarna vest bez premca jer masovno remeti, pa i oduzima živote. Ujedno tumba režime više od najmoćnije opozicije i primorava ih da zavode vanredna stanja kako bi bar pokazali da podanike mogu da “dovode u red”, kad već ne mogu da obuzdaju zaraznog “okupatora”.

S pravom zabrinuti, ipak ne bismo smeli da dozvolimo da nas udarci tog “nevidljivog neprijatelja” ošamute toliko da više ne vidimo ni sve što nam sistemski napada iste organe kao i virus jer nam prosto bode oči, ide uz nos i oduzima dah. Duže od pandemije koja nas sada mori traje pandemija naših svekolikih zanemarivanja opšteg interesa, uz izrugivanje znanju zarad “estradnokratije” (niz lidera liči, primećeno je, na televizore ili mikrofone u ljudskom obliku).

Mnogo pre nego što su nam preporučene zaštitne maske, na naše živote su navučene maske kao na kakvom karnevalu gde su dozvoljena kršenja opštevažećih normi ponašanja. Iako kovid-19 ostavlja utisak da je samo naslednik prethodnih koronavirusa, njegovom razvoju, pa i samom nastanku dobrim delom su doprinela svakojaka zastranjivanja u kojima su interesi napretka često išli nauštrb potreba opstanka.

Sledi sažetak iz uvida u mnoštvo analiza takve povezanosti. Jedinstveni nalaz glasi: zdravstvo ni u jednoj zemlji (čast eventualnim izuzecima) nije dovoljno pripremljeno za ovakav nalet. Pretežno je zanemarivano zarad manje vitalnih ciljeva – uskogrudog profiterstva, megalomanskih troškarenja, naoružavanja… Još pre četiri godine britanski eksperti su upozorili da bi vlasti širom sveta morale da u srednjem roku preduzmu 29 suštinskih intervencija kako bi se izbegla smrtonosna i paprena globalna zdravstvena kriza. Tek sada, prinudno, zdravlje izbija u prvi plan.

Opšteprihvaćen je i zaključak da je globalizacija na novom ispitu. Doprinela je širenju zaraze, ali bez nje nema ni zaustavljanja pošasti jer je neophodna globalna saradnja.

Krajnosti se dodiruju posebno u slučaju Kine – iz nje je kovid-19 krenuo, a sada se od nje očekuje da iskustvom i opremom bitno doprinese njegovom planetarnom suzbijanju (Vučić: Verujem u brata Si Đinpinga). Pojedini hroničari slute da će ona tako širiti i svoj globalizatorski uticaj na druge države u vidu zvanično nagoveštenog “zdravstvenog puta svile”.

Već odomaćeno, nažalost, skrivanje i potcenjivanje činjenica takođe je uzelo danak. Peking je sa zakašnjenjem uvažio medicinsku dijagnozu, čime je propustio da blagovremenim merama bar uspori epidemiju, a Donald Tramp se sprdnje s virusom manuo tek kad je Amerika postala jedan od novih epicentara zaraze.

Opšti je utisak da je pandemiji doprinelo i sve slabije funkcionisanje globalnih i lokalnih institucija. Zbog toga je opalo poverenje javnosti u njih, pa je sada otežano i sprovođenje vanrednih mera koje preporučuje “naknadna pamet” nadležnih.

Nebriga o zdravlju planete još je jedan uzročnik sadašnjeg pobolevanja čovečanstva. Neobuzdanom eksploatacijom prirode poterali smo, preciziraju uz ostalo eksperti, divlje životinje da se u potrazi za hranom približe gradovima i u bliskom kontaktu prenose viruse s njih na ljude (kao što je, pretpostavlja se, to slučaj s kovid-19).

Napadi vlasti na profesionalnu elitu takođe su pripomogli ekspanziji epidemije. Pojedini lideri sebe su proglašavali sveznajućim i omalovažavali eksperte do te mere, da se uobičajilo ismevanje stručnog mišljenja dok su se razmahivale partokratija i propaganda nauštrb kvalifikacija i fakata. U razmahu takvog politikantskog nipodaštavanja i istovremenog samoljublja nespremno je i ovde dočekana stvarna pandemijska opasnost.

Kad se sve navedeno uzme u obzir, nema mesta čuđenju kako nas je pandemija snašla kad je “ničim nismo zaslužili”. Za one koji se tvrdo drže za “ničim zasluženo”, dodajem još malo sastojaka protiv umišljene nedužnosti – liferovanje službenih “lažnih vesti”, nekažnjivost odgovornih, ruiniranje solidarnosti, uobraženje da su za nevolje krivi drugi, narcizam lidera, pa i masovnu ravnodušnost pred očiglednim povodima da je vreme za promene radi zdravijeg života u svakom smislu.

Epidemija nije slučajni događaj koji kapriciozno i bez upozorenja napada, naprotiv, svako društvo proizvodi svoje ranjivosti, podučava istoričar medicine Frenk Snouden. Iz njegovog opsežnog intervjua Njujorkeru izdvajam još nekoliko akcenata: bolesti ne nastupaju haotično prema društvu, njihovi nosioci se selektivno šire da istraže ekološke karakteristike koje su ljudi stvorili i koje nam pokazuju ko smo (zapravo) mi, a izučavajući njih, upoznajemo i strukturu društva, životni standard i političke prioritete.

Ako je tako kako ovaj specijalista kaže, dok podseća i na epidemije koje su sudbonosno menjale razne poretke, virusi nisu isključivo štetočine. Dok nas primoravaju da stavljamo zaštitne maske, demaskiraju mnoga štetočinstva moderne civilizacije naspram kojih se svi pravimo nevini…

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike