Momčilo Pantelić: Veleobrti

Novi vimbldonski trofej Novaka Đokovića i poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona potvrdili su da smo ovde satkani od jakih emocija. I eruptivnih i lelujavih, između poistovećivanja i distanciranja, oduševljenja i razočaranja, proklinjanja i blagosiljanja…

Obojica se se iskazali kao velemajstori veleobrta. I to dan za danom. Samo što se u nedelju Nole “vratio iz mrtvih”, da bi u taj-brejku petog seta “sahranio” legendarnog Rodžera Federera. Manu je u ponedeljak u Beogradu oživeo nade da je moguće obnoviti prijateljstvo Francuske i Srbije u dozama kakve nisu viđene još od Solunskog fronta, što je podupro sopstvenim podvigom kad je pozdravni govor iščitao na našem jeziku, tečnije od najviše rangiranog savremenog Karađorđevića.

Đoković se, pritom, pokazao kao majstor poricanja statistike i navijanja. U bezmalo svim izračunatim elementima meča bio je slabiji od protivnika, ali je ipak pobedio, i to uprkos bučno i istrajno izražavanoj želji velike većine gledalaca na stadionu da ishod bude obrnut. Makron je pak prekidan aplauzima okupljene mase na Kalemegdanu i kad joj je poručivao i ono što joj se nije dopadalo – da se još ne vidi dan kada bi Srbija mogla u EU, nikako pre nego što se obe dublje ne reformišu.

Zašto je relativno novi francuski predsednik bio bolje primljen u Beogradu nego najbolji aktuelni svetski teniser u kolevci tog sporta? Pošto se ovo pitanje prvi put sada postavlja, na uverljiv odgovor će morati poprilično da se sačeka, a što omogućava svekolika nagađanja.

Najparadoksalnija među njima čini mi se okolnost da je ovde opet iskazana sklonost da se Zapad istovremeno i kudi i hvali. Tabloidi su brzometno iskritikovali pristrasno navijanje na Vimbldonu kao još jedan dokaz “izopačenosti” Zapada iako su istovremeno Makronu zvanično ukazivane počasti kao novom lideru Evrope, rasadnice zapadnih vrednosti.

Prema ovdašnjim teoretičarima zavere, Đoković nije omiljen zato što je iz Srbije, a da se niko od njih ne zapita zašto takva nevolja nije zakačila svojevremeno vrlo popularnu Anu Ivanović. Uostalom, za Federera se navija na (skoro) svim stadionima, osim kad su na drugoj strani terena domaći igrači. Osvojio ih je načinom igre i ponašanjem. A naklonost je uvek nalik nepravdi, preferira više jednog nego drugog takmaca, u njoj nema ravnopravnosti i uravnoteženosti.

Đoković se, rekao bih, doživljava drugačije – kao osobeni fenomen koji je poremetio dotad ustaljeno dvovlašće Federera i Rafaela Nadala i primorao poklonike bipolarnosti da se prilagode tripolarnosti i da njega lično prihvate kao lidera novog teniskog poretka. Nikako da se priviknu na to novo ustrojstvo iako traje već 12 godina, s malim privremenim izuzecima koji ga potvrđuju kao jedno od retkih dugotrajnih pravila u ovim vremenima ubrzane prolaznosti.

I u samoj Srbiji povremeno osporavaju Đokovića iako ju je proslavio više nego iko u ovom veku. Čim učini po svom profesionalnom i ljudskom ukusu, a što odudara od jednostranosti i predrasuda, odmah ga tabloidi proglašavaju nekom vrstom izdajnika, naročito kad iskaže priznanje hrvatskim sportistima (za uspeh fudbalske reprezentacije) ili kad u svoj štab uvrsti nekog od “nepoželjnih” stručnjaka (Gorana Ivaniševića).

Tu bruku pokušao je da ublaži ovdašnji lider Aleksandar Vučić, ocenivši da Đoković “pravi mostove za budućnost”, ali uz napomenu da to što je rekao “neće da naiđe na odobravanje javnosti”. Javnosti koju on, šef države, stalno oblikuje po svom nahođenju, a kojoj baš zato nije jasno ni kuda sve nas to vodi.

Istoj javnosti se, prema njegovim rečima, ne bi svidelo ni štošta od Makronovih poruka, ali je on gosta ipak nazvao velikim liderom, inspiratorom Evrope, pa je moglo da se nasluti da se on sada udaljava od donedavno obožavane, a sada posustajuće kancelarke Angele Merkel. Gost je, međutim, insistirao na kompromisnom i brzom rešenju za Kosovo, uz upozorenje da “neke neevropske sile” teže da “fatalnost konflikata u Evropi traje u nedogled”, aludirajući, čini se, pre svega na Balkan kao “bure baruta”, a posredno i na “balansiranje” spoljne politike Srbije.

Najupečatljiviji za najširu javnost bili su ipak izlivi emocija. Prosto su šikljali. Te Francuska je u srcu Srbiji, te Srbija je u srcu Francuskoj. Strateški kardiolozi tek treba da otkriju domete te vanredne transplantacije tih donedavno “stranih tela”. Godilo bi nam da dokažu kako je uzajamno presađivanje uspelo, ali…

Kad smo već kod srca, mnogi se ispovedaju da su bili na ivici infarkta dok su gledali Đokovićeva iskušenja u finalu Vimbldona. Nekima ni sad nije jasno kako je uspeo da trijumfuje.

Čak im se čini jasnije zašto je Makron došao u Beograd. Po svemu sudeći, želeo je da se pokaže kao lider s kojim će se Evropa poistovetiti, za šta će je pridobijati i rešenjem za Kosovo.

Biće mu teško da to ostvari. Možda još teže nego Đokoviću na Vimbldonu. Biću među navijačima da uspe možda nekim novim veleobrtom, pa makar morao da istrpim optužbe za pristrasnost – u prilog široj Evropi.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike