Momčilo Pantelić: U iznudicama

Samo je jedno šampionsko mesto na svetskim kolebljivim rang-listama lišeno konkurencije. Čvrsto ga drži ostrvska država Kiribati jer se nalazi usred Pacifika, tako da na nju prvo hrupi planetarna nova godina, koju mi ostali samo lokalno repriziramo, uvek, kao i pre neki dan kad smo slavili dolazak 2019.

U poslednje vreme mnogima se čini da baš i nije za slavlje to što “sve najlepše”, koje jedni drugima svečarski poželimo počinje baš na Kiribatima. Suđeno im je, tvrde eksperti, da jednog ne tako dalekog dana bukvalno nestanu.

Kiribati će, prema takvim nalazima, biti prva država-žrtva rasta nivoa okeana usled globalnog otopljavanja, pa da je takoreći poslednji čas za njenih 110.000 stanovnika da počnu da grade neku vrstu Nojeve barke. Gostujući istraživač se u Vašington postu stoga začudio što sada tamo nema zvaničnog forsiranja programa za spasavanje, pa je zaključio da su Kiribati simbol “sveta nespremnog da se suoči s budućom realnošću”.

U sličnom duhu je i poruka karikaturiste El Rota u madridskom Paisu. Nacrtao je moćnog robota koji se pretpostavljenom mnoštvu nezaposlenih osoba obraća rečima: “Dragi prijatelji, ja sam direktor za ljudske resurse, stanite u red”!

Vizije obojice kolega govore o rastućem raskolu u odlučivanju o sudbini čovečanstva. U kojem je mogućno i da pojedine države nestanu (i bez klimatskih lomova) i da rukovodeće poslove preuzme veštačka inteligencija.

Posle mnogih izjalovljenih obećanja “odozgo”, zahtevi vlasti da se sadašnjost žrtvuje zarad boljeg života u budućnosti nemaju prođu, konstatuje dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Stiglic. Pa kao ilustraciju navodi parolu iz protesta Žutih prsluka u Francuskoj da “vlada govori o kraju sveta, a mi brinemo o kraju meseca”, kojom je predsedniku Emanuelu Makronu spočitano da poboljšavanje ekologije ne može da ide bez poboljšanja egzistencije masa.

Postoji izrazit nesklad između globalizacije i lokalizacije, globalne su i ekonomija i ekologija i telekomunikacija, a nacionalna je samo politika, pa nema kontrolu nad procesima koji nam oblikuju život, sugeriše Juval Noa Harari. Pisac bestselera “Sapiens” upozorava, pritom, da u pomanjkanju sposobnosti da se prilagode novim okolnostima i lideri i podanici pokazuju sklonost ka vraćanju na staro, kada je sve bivalo izvesnije iako je, često, bilo nepovoljnije za savremenike.

Otud, reklo bi se, iznova bujanje nacionalizama, populizma i ksenofobije, osporavanja demokratije, a razmah autoritarnih vlasti, pa i bujanje protivljenja globalizaciji uz veličanja lokalizacije iako je evidentno da nam život sve više zavisi od povezivanja sa drugima i svetskih kretanja. Najkarakterističnijim pojavama starog kova, mada u vrlo modernizovanom vidu, čine mi se stoga obnova nadmetanja sila za globalnu prevlast i razmah svakojakih protesta protiv lokalnih vlasti.

Među velikim silama nema saglasnosti, praktično, ni oko čega bitnog za održavanje kakvog-takvog svetskog poretka. Sve su u nekoj vrsti međusobne zavade i podozrenja. Amerika Donalda Trampa u tome prednjači. Sankcioniše Rusiju, u trgovinskom ratu je s Kinom, dok potcenjuje domete tradicionalnih saveznika u Evropi.

Evropska unija je pritom u najnepovoljnijem položaju – trpi pritiske i od teritorijalno i hakerski šireće Rusije i od naleta investicija iz Kine, koja pretenduje da svoj model državnog kapitalizma afirmiše kao efikasniji od dosad najuređenijeg, evropskog, ustrojstva. Uz to, pred EU su majski izbori za njene organe, u kojima manje ili više uočljivo sve spoljne sile “navijaju” za dodatno slabljenje njene zajednice, već podrivene projektovanim Bregzitom i drugim odstupanjima od izvornih načela i razrađivanog poretka vrednosti…

Dobar deo odgovornosti za ovakav nepovoljan razvoj događaja snose nemarni čuvari demokratije. Umislivši da je ona kao takva neprikosnovena i nadmoćna, zanemarili su položaj širokih slojeva, dozvolili drastičan rast nejednakosti i osiromašili srednji stalež, bez čijeg jačanja slabi demokratija.

Masovni protesti će se nastaviti. Eksperti preporučuju da budu mirni – kakvi su subotnji u Beogradu i u još nekim gradovima Srbije – jer su izračunali da nenasilna konfrontacija ima dva puta veće šanse da uspe u ostvarivanju ciljeva nego ako učesnici protesta pribegnu nasilju. Za korenite političke promene dovoljno je, kažu, da se za njih u demonstracijama založi samo 3,5 odsto ukupnog stanovništva.

Na osnovu svega izloženog, nagađam da bi bitna obeležja ovoj godini mogle da daju dve rastuće iznudice – za preuređivanje internacionalnih i nacionalnih odnosa. Gotovo ništa više ne može, pa i ne zaslužuje da ostane kao što je sada.

Dok je 2018. bila godina konfuzije, 2019. će biti godina donošenja odluka. Tako je ocenio nama dobro poznati švedski politički veteran Karl Bilt, imajući u vidu opšta kretanja u EU.

Mislim da bi ista opaska mogla da se, bar delimično, primeni i na tzv. Zapadni Balkan. Iako ovaj region izgleda programiran da neguje konfuziju. Još malo, pa kao Kiribati, koji jeste simbol “sveta nespremnog da se suoči sa budućom realnošću”, s tom razlikom što se ovde u Srbiji još ne razaznaje šta bi sve mogla da bude “buduća realnost”…

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike