Momčilo Pantelić: Sistemsko sluđivanje

Ako ne znate šta vas i sve nas čeka, ne paničite, po ukusu ste vlasti. Niste usamljeni – režim baš takve obožava, ne samo da ih neguje i čuva već ih i razmnožava.

Ovako nešto sugeriše pronicljivi britanski autor ruskog porekla Piter Pomerancev, ovde poznat po bestseleru “Ništa nije istina i sve je moguće”. U eseju za Njujork tajms nedavno je izneo teze iz svoje nove knjige “To nije propaganda: pustolovine u ratu protiv stvarnosti”, koje upozoravaju da smo se zaglibili u dobu u kojem je vlastima najviše stalo da seju konfuziju.

Ona im se priviđa kao najefikasnije sredstvo za upravljanje, kojim uveravaju mase da je prevaziđena iskonska potreba za razlikovanje istine od laži. Pa da u sveopštoj nedefinisanosti podanicima ne ostane ništa drugo do da “jakom lideru” prepuste da ih vodi kroz tu njima neprozirnu magluštinu.

Autorsko pravo za ovakav proces pisac pripisuje postsovjetskoj Rusiji Vladimira Putina. Komunisti su se, obrazlaže, bar trudili da propagandu nafiluju nekom izglednom argumentacijom, dok je njihovim modernim naslednicima važnije da zbunjuju nego da ubeđuju.

Po tome je Moskva preteča sada rastućeg populizma na Zapadu, ocenjuje Pomerancev, pri čemu nalazi i sličnosti između šefova Kremlja i Bele kuće. Obojica su se, u najkraćem, vlasti domogli mobilizacijom “zapostavljenih” i kivnih na prethodne establišmente, da bi onda stvorili sopstvene slojeve privilegovanih i nametali svoju volju nauštrb institucija.

Svi smo mi u postsovjetskom stanju, zaključuje Pomerancev. U sejanju konfuzija umesto uverljivih vizija. U izrazito pojačanom sistemskom sluđivanju, tako da kao realističan prikaz stvarnosti deluje karikatura El Rota u madridskom Paisu, koja upozorava da će se, nastavi li se ovako, i razlikovanje dobra od zla smatrati diskriminacijom.

Kao da je u opticaju nova verzija Tukididove zamke. Antička je konstatovala da ratovi izbijaju kad jedna sila potiskuje dominantnu silu. Savremena verzija upozorava da dok traje borba protiv istine za prevagu laži, vladaće konfuzija kao vid specijalnog rata protiv zdrave pameti, racionalnog rasuđivanja.

Nemačka filozofkinja Hana Arent poodavno je zapisala da su za totalitarne režime idealni podanici koji su prestali da razlikuju činjenice od fikcije, istinito od lažnog. Ali sada se na takve “idealne podanike” oslanjaju i autokratije, formalne demokratije u kojima sve zavisi od volje vođe, pa i pojedine razrađene demokratije.

Kad su se ispostavile razlike između činjenica i fikcije, pao je Berlinski zid i uspostavljena je Evropska unija kao najdelotvorniji demokratski i mirotvorni savez u istoriji. Kad je to razlikovanje prestalo, zakoprcali su se Bregzit, kao i podele na tradicionalni Zapad i novopečene članove evropske zajednice, pa i na njen sever i jug. A otkako su se Amerikanci i Rusi umešali da “urede” Siriju, u njoj oživljavaju i zamrli sukobi, uz prećutno odobravanje turske invazije protiv Kurda. Trampov trgovinski rat protiv Kine, pa i evropskih saveznika, uz njegovu podršku svim evrofobima, pretenduje da bude dodatak zbrci između fakata i uobražavanja, kao i neki nagoveštaji iz Pekinga da bi model “komunističkog kapitalizma” iz njega mogao da se primi i drugde.

Održavanje konfuzije kao oblika vladanja u nacionalnim i internacionalnim odnosima ovde je, kao i obično u poređenjima sa svetom, slučaj za sebe. Ali ne toliko koliko se reklamira.

Ovdašnji lider može unutar zemlje da čini šta god mu se prohte, da bi napolju bio snishodljiv i umiljat. To su činjenice.

Fikcija je, međutim, to što on javnosti kočoperno servira da te dve stvari nisu međusobno povezane. Zna se, naime, da ga Zapad podržava da bi se saglasio s rešenjem za Kosovo i da ga Moskva podržava da održi status kvo i pojača saradnju s njenom Evroazijskom ekonomskom unijom. Dok on balansira između integracije u EU, a da Srbiju od teritorijalne dezintegracije čuva Rusija, on neprestano podstiče integralnu dezintegraciju društva, ne priznajući da postoje i druge verzije ljubavi prema domovini od iskazivanja podrške njegovim neobznanjenim planovima.

Prosto nas vabi mamcima da su u igri mnogi planovi za Kosovo, da čak i njega neki “iznenade”, sugerišući da uprkos njegovom “sveznanju”, ni on ne može da zna baš sve. I tako nas uteši što ne znamo baš ništa od onoga što mu se po glavi mota, i umotava sve nas kao guske u magli.

Ujedno, donekle liči i na minijaturne replike Putina i Trampa. Kao, prvi vlada autoritarno i garantuje da niko ne može da ga pobedi na izborima.

A kao, drugi je takoreći “televizija u obliku čoveka”, kako američkog predsednika opisuje Njujorker u prikazu knjige televizijskog kritičara Džejmsa Ponevozika. Obojica prosto okupiraju male ekrane, često se upuštajući u nipodaštavanje medija, naročito elektronskih, koji ih kritikuju, pogotovo ako to čine neoborivim činjenicama.

I jedan i drugi monologom insistiraju na dijalogu, kao i beskompromisnošću na kompromisu. Ni u čemu bitnom dosad u tome nisu uspeli iako istrajavaju na fikciji da uspevaju.

Na rang-listi stvaralaca konfuzije, kao oblika vladavine, obojici je zagarantovano visoko mesto. Osim neuporedivosti značaja država koje vode, razlikuje ih bar još jedna “malenkost” – Trampa sputavaju uhodane institucije, za kakvima ovde godinama uzalud čeznemo, utonuli u “pustolovine u ratu protiv stvarnosti”.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike