Momčilo Pantelić: Raskid na najvišem nivou

E sad svet može da se uspokoji. Donald Tramp je iz svog jata izbacio ratobornog jastreba, pa bi sada Bela kuća mogla da zaliči na golubarnik iz kojeg se razleže samo pobedonosno gugutanje ptičica koje simbolizuju mir.

Tako je bar, u jednom delu svetske javnosti, doživljena smena Džona Boltona, savetnika predsednika SAD za nacionalnu bezbednost. Dotičnom se, u najkraćem, zameralo da je navaljivao da se nacionalna bezbednost osigurava eliminacijom ili bar žustrim potiskivanjem internacionalnih “nepodobnika”, u koje je ubrajao i niz međunarodnih sporazuma.

Čak ni pojedini Trampovi istrajni kritičari nisu se libili da ga pohvale što u njegovom timu više nema Boltona, ne upuštajući se u odgonetanje enigme da li je ovaj smenjen ili je sam podneo ostavku. Pošto neslaganja među njima poduže traju i pre nego što su se službeno uortačili. Meni su u celoj priči najintrigantnija dva pitanja: zašto je, uopšte, Tramp odabrao čoveka iz reda raznorodnih neistomišljenika, koje inače ocrnjuje kao štetočine, za svog najbližeg zvaničnog saradnika, i jesu li baš iz te vanredne kooperativnosti proistekli, paradoksalno, razlozi za smenjivanje posle samo 17 meseci partnerstva na najvišem nivou?

Za Boltona se Tramp odlučio tek pošto je dvojicu na toj funkciji smenio, poželevši osobu koja mu ne bi previše “tupila” i pozivala se na klasiku, kao obojica prethodnika, već bi pospešila predsednikov poriv za tumbanje međunarodnih odnosa. Ujedno je, izgleda, lideru bilo potrebno da ga najzad neko prevaziđe u ratobornoj retorici, neko koga bi on odozgo “krotio” i tako istovremeno sebe afirmisao kao centristu koji pacifikuje “ekstremno agresivnog” saradnika, sklonog oružanim napadima na “otpadnike” poput Severne Koreje, Irana i Venecuele, kao i zaoštravanju prema Rusiji i Kini.
Kao kadru usavršavanom u rijalitijima, Trampu su se dopala i Boltonova pojavnost na televiziji, s koje je podržavao gazdu Bele kuće. Bar utoliko što, kao i on, nastoji da razbije vašingtonsku inerciju “nasleđenu od bivšeg režima” i Americi “vrati” delove suverenosti “izgubljene” u globalizaciji i internacionalnim obavezivanjima “nauštrb” nacionalnih interesa.

Stoga je i doveden u štab. Da naročito povremenim protivrečenjem šefu stimuliše ostale članove da se iskažu u prilog šefu, da su mu lojalni i kad im je bačen mamac neistomišljeništva.

Tumbanja u Beloj kući nisu ekskluzivna koliko izgledaju: slične egzibicije izvode se i u drugim vladajućim kućama. Negde iz potrebe da se do vlasti stigne koalicijom, negde da bi se, u četiri oka, dobilo drugačije tumačenje stvarnosti, mimo udvoričkog okruženja.

Ovde je ta komunikacijska kombinatorika dogurala do drugima nedostižnih dostignuća. U suštini, strateški najveća opozicija nalazi se unutar vlasti, bar retorički. Usred Vlade sede ministri koji osporavaju zvanični državni kurs ka evrointegracijama, a slično rade i mnogi mediji, koji su toliko slizani s vlašću, da je redovno hvale, dok “pod obavezno” blate njene izazivače.

Iako liči na ludilo, u ovom dvojstvu ima sistema. Lokalnom predsedniku je stalo da se i unutar zemlje, a još više u moćnim krugovima Zapada, kojem formalno hita, prikaže kao lider koji mora da savladava ogromne otpore. A koji su, gle čuda, još veći među njegovim pomnim podržavaocima nego među oponentima, čiji je proevropski program preuzeo i prikazuje ga kao svoj, uz pojačano oslanjanje na podršku Moskve i Pekinga.

Upadamo tako, naravno, u kovitlac nebuloza. Na primer, tabloidi su smenu Boltona doživeli kao lošu vest jerbo se on protivio zapadnom doprinosu secesiji Kosova, a potom se, navodno, zalagao za razgraničenje u kojem bi i Beograd dobio “nešto”. Nisu pomenuli i da je on bio za vanredno angažovanje protiv Rusije i Kine, svuda, pa i na ovim prostorima, gde Srbija upravo računa na podršku te dve sile, kojima je laknulo na vest o odlasku Boltona…

Ali, vratimo se raskidu Trampa i Boltona i pomenutom pitanju – da li su iz njihove specifične kooperativnosti proistekli razlozi za njihov razlaz? U najkraćem – jesu.

Predizborna kampanja u SAD se zahuktava i Tramp želi bezuslovnu podršku u Republikanskoj partiji, a još više u svojoj probranoj ekipi, pa su “zanovetala” poput Boltona postala nepodnošljiva za lidera. Njegovi polemični nastupi sada su razjarili Trampa i više nego što mu se svojevremeno dopadalo. Pa bi moglo da se kaže, kako navodi AP, da je mali ekran doprineo Boltonovom padu isto onoliko koliko je doprineo i njegovom usponu, kod lidera opčinjenog TV efektima…

Među razlozima za Boltonov sunovrat je i neslaganje sa šefom diplomatije Majkom Pompeom, kažu Trampovim proverenim lojalistom. Ovdašnji hroničari nalaze da smo u to posredno bili trasirani.

Prvo je Bolton početkom avgusta otkazao posetu Beogradu i Prištini zbog izbora na Kosovu, pa je dve nedelje kasnije Aleksandar Vučić u Njujorku razgovarao s Pompeom, koji je deset dana docnije kao svog specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan imenovao Metjua Palmera, odomaćenog u ovom regionu. Ubrzo potom Palmer je, kako je javljeno, rekao da želi da utiče na integraciju Zapadnog Balkana u evroatlantske institucije, dok iz Vašingtona uveravaju da se Boltonovom smenom “ništa nije promenilo” prema Balkanu.

Ali promenilo se, mada samo donekle. Najzad je širom sveta nešto gotovo jednodušno pozdravljeno – Boltonov odlazak, ali izuzeci i od takvog sveta se, opet, nalaze po Srbiji.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike