Momčilo Pantelić: Rade i spoljni mamci

Emanuel Makron se ljutio. Donald Tramp se hvalio. Argentinski šef diplomatije Horhe Faurije se zaplakao. Različiti povodi nagnali su ih na izlive emocija. Ali i isti razlog – sve veća uloga spoljne politike u unutrašnjim izbornim procesima.

Francuski predsednik je nezadovoljan što se oteglo nadvlačenje za izbor novih lidera institucija EU, imajući u vidu da je zbog unutrašnjih prebacivanja da više pažnje posvećuje kontinentalnim nego domaćim integracijama relativno loše prošao na nedavnim izborima za Evropski parlament. Šef Bele kuće je osetio potrebu da se napolju istakne omekšavanjima s Kinom i Severnom Korejom, ne bi li u već početoj kampanji za reizbor uverio sumnjičave sunarodnike da njegova spoljna politika nije kontraproduktivna, kako mu prebacuje opozicija, i da zaslužuje da mu daju glasove. Ministar iz Buenos Ajresa je pak zasuzio od sreće zbog međunarodnog aranžmana sa EU, koji će pomoći posustaloj ekonomiji Argentine, a onda njenom predsedniku Maurisiju Makriju da popravi svoj nezavidni predizborni rejting.

U toku je, reklo bi se, vanredno osporavanje pravila da se nacionalni izbori dobijaju ili gube isključivo potezima u unutrašnjoj politici. U mnogim slučajevima, na ishode redovnog, ishitrenog ili nametnutog glasanja bitnije nego ikad u modernoj istoriji utiču efekti spoljne politike. Rade spoljni mamci.

Širom sveta su, tako, sa olakšanjem primljene vesti o, bar privremenom, jenjavanju američko-kineskog trgovinskog rata, pošto je ocenjeno da bi takvo nadgornjavanje moglo da dovede do globalnog ekonomskog sunovraćivanja. Kao što je, ujedno, kadrovsko truckanje unutar EU izazvalo zabrinutost od šire krize unutar najmirotvornijeg savremenog objedinjavanja demokratija.

Delikatne su tačke dodira spoljne i unutrašnje politike. Podrška sunarodnika Vladimiru Putinu porasla je kad je amputirao deo Ukrajine, ali je opala kad su na svojim leđima osetili težinu prigodno zavedenih međunarodnih sankcija. Kina je sopstvenom reformom prosperirala u globalizaciji, a sada bez nje ne može ni da zamisli unutrašnji razvoj, ovih dana zaljuljan demonstracijama u Hongkongu, koje relativizuju domete ustrojstva “jedna zemlja, dva sistema”, i to usred njenog projekta “jedan pojas, jedan put”, kojim bi da obuhvati ogromna prostranstva Azije, Evrope, pa i Afrike i Južne Amerike.

U sporenju s Moskvom, Pekingom čak i sa evropskim saveznicima, kao i istupanjem iz međunarodnih sporazuma, Tramp je oslabio i autoritet sopstvene zemlje i koheziju unutar nje, toliko da mu to smanjuje izglede za reizbor iako su ekonomski rezultati SAD trenutno vrlo dobri. Okolnost da je opozicija preuzela lokalnu vlast u Istanbulu koincidira s lelujanjima “svemoćnog” Redžepa Tajipa Erdogana u spoljnoj politici, pri čemu je umislio da Turska može da izraste u rang sila koje mogu da se ponašaju “i ovako i onako”.

Mahom se svuda pak naširoko priča o neregularnim spoljnim uticajima (velikih sila) na unutrašnje izbore, dok se zanemaruje okolnost da sopstvena spoljna politika može bitno da utiče na ishod domaćeg strateškog opredeljivanja. Stradanja Iraka, Sirije, Libije, Ukrajine, a na osoben način i raspadi SFRJ i SSSR dobrim delom su posledica zanemarivanja spoljnih razigranosti i preuveličavanja značaja unutrašnjih postrojavanja.

Stvari su dogurale dotle da uticajni analitičari prebacuju opozicionim demokratama u SAD da neopravdano zanemaruju spoljnu politiku, a da im je upravo ona dobra prilika da onemoguće Trampov reizbor. Njegovu spoljnu politiku ne odobrava 57 odsto anketiranih u istraživanju Centra za američki progres, navodi ekspertkinja Dina Smelc u časopisu Forin afers, a komentator Vašington posta Robert Semjuelson podstiče opoziciju da pri izboru svog predsedničkog kandidata treba da malo olabavi oko unutrašnje politike i da vide ko bi bio najspremniji da odgovori na rastuće spoljne izazove, koji će na najveća iskušenja baciti budućeg mandatara.

Među glavnim razlozima za povećanje uticaja spoljne politike na izbore svakako je okolnost da je svet u previranju, da nestaju čvrsti strateški i vrednosni oslonci, dok raste tenzija između neizbežne globalizacije i težnji da se očuva, pa i njoj suprotstavi politika nacionalne izuzetnosti. Ko ne uspe tom prilikom da pronađe realno mesto za sebe u svetu, svet će, u svojoj nesavršenosti, doći k njemu kao poligonu za sopstveno usavršavanje.

Dok trio s početka ovog teksta ima razloge za prigodno izlivanje emocija, Srbija ima još više razloga za ubrzavanje razmišljanja nasuprot premišljanju. Može li se doista voditi politika “pomoz’ bože, na sve četiri strane” (EU, SAD, Rusija i Kina)? Osnova za odgovor mogla bi da se potraži u neobičnoj koincidenciji: da su iz Vašingtona, Londona, Moskve i Pekinga ovamo poslati ambasadori koji dobro poznaju nas i našu spoljnu politiku. Koja u moru svetskih talasanja, u oštroj konkurenciji, ipak opstaje kao jedan od mamaca za krupne ribe.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike