Momčilo Pantelić: Pandemija gneva

Izgleda naopako, ali je uglavnom opravdano. Masovnim izlivima nezadovoljstva građani zavode vanredna stanja vlastima, u kojima vide vinovnike destabilizacije društava.

Mnogo je različitih povoda za demonstracije širom sveta (od Čilea do Libana, od Španije do Rusije, od Kine do Francuske, od Iraka do Venecuele, od Britanije do Egipta…), ali kao da sve proističu iz istog osećanja – da se vlasti ponašaju neregularno i da ih, stoga, pritiskom sa ulice treba dovesti u red. Pedantni hroničari registruju ih gotovo kao pandemiju gneva. Prema njihovoj računici, u toku je sezona s rekordnim brojem protesta, čija je rasprostranjenost približna legendarnim – seriji socijalnih buntova 1960-ih i strateškim prestrojavanjima koja su srušila Berlinski zid.

Iako se obično govorka da izlivi gneva nemaju snagu da preusmere vladajući kurs, oni su u proteklih deset godina, počev od “arapskog proleća”, u nizu navrata pokazali izvanrednu prevratničku moć. U Libiji su bili predigra za spoljnu intervenciju, likvidaciju lidera i potonji građanski rat, a u Siriji slično, samo bez svrgavanja vođe.

Efikasnost su ispoljili i ovih dana. U Libanu je vlada odustala od mera za stezanje kaiša, a kad ni to nije smirilo proteste, premijer Haad Hariri podneo je ostavku. U Čileu je smenjeno osam ministara. Izborne pobede opozicije sada u Argentini, a prethodno u Ukrajini, Istanbulu i Budimpešti takođe su bile stimulisane jakim uličnim protestima.

Preganjanja i po uličnim mitinzima oko Bregzita proširila su nesloge i na britanski parlament, zbog čega je produžen rok za traženje izlaza iz EU. “Žuti prsluci” su primorali predsednika Emanuela Makrona da više razumevanja pokaže za niže sunarodničke staleže. Rašireno nezadovoljstvo “preterivanjem” u prihvatu imigranata nagnalo je kancelarku Angelu Merkel da se odrekne vođstva u stranci i obeća da se neće kandidovati za još jedan mandat.

Buna u Hongkongu, kao i istrajno zategnuta, blago rečeno, situacija u Sinđijangu, veliki su izazovi autokratskom Pekingu, koji nastoji da uveri kako je njegov model preporučljiv i za druge zemlje. Vladimir Putin rigorozno sputava disidentstvo iako mu vlast ničim nije neposredno ugrožena, što govori da i u relativno malim protestima vidi veliku pretnju njegovoj svemoći. Donald Tramp pak ubrzano polarizuje Ameriku, zbog čega se umnožavaju svakojaki incidenti, a kad mu je zapretio impičment, nije se libio ni da tvitne da bi, ako tim putem bude smenjen, mogao da izbije građanski rat, što je dodatno naelektrisalo i pristalice i protivnike mu.

Ispada, praktično, da svet objedinjava ono što nacije razjedinjava – protesti protiv zastranjivanja vlasti. Kao da liderima veću muku predstavljaju unutrašnji otpori nego spoljna trvenja iako ona sve više liče na situacije iz kojih može da izbije veliki rat. Posebno zabrinjavaju unutrašnje napetosti u svih pet velikih sila, stalnih članica Saveta bezbednosti UN, koje možda baš zbog toga, radi “ventilacije”, na različite načine izvoze globalnu nestabilnost.

Poznavaoci se ipak spore oko domašaja razmahanih pokreta protiv establišmenta i sistema uopšte. Jedni procenjuju da će vlasti umeti da se prilagode u skladu s mnogo puta primenjenom veštinom da se “sve menja da bi ostalo isto”. Drugi slute da će se povećati sklonosti ka “čvrstoj ruci” spremnoj za autokratske poteze mimo “neefikasnih institucija”.

Treće mišljenje najubedljivije je iskazao francuski ekspert Tjeri de Monbrial. Po njegovom mišljenju, protestima se ispostavlja izazov tradicionalnom sistemu ispoljavanja moći odozgo nadole jer je na delu “socijalna revolucija s rastućim zahtevima za participativnom demokratijom”.

Protesti najčešće izbijaju zbog socijalne nejednakosti, korupcije i zagađivanja atmosfere, slažu se analitičari. U sve te tri kategorije Srbija zauzima, prema međunarodnim premeravanjima, izrazito neslavno mesto.

Uprkos takvom “eksplozivnom punjenju”, ovdašnja vlast nije izložena masovnim protestima koji bi je primorali da bitno promeni kurs već nastavlja s bahaćenjem nauštrb činjenica. Pronela se, tako, i dosetka da i to što je Beograd u vrhu tabele najzagađenijih gradova sveta ide u prilog vlastima jer su nadležne službe preporučile građanima da je bolje da ostanu kod kuće nego da izlaze napolje, gde im prete štetni gasovi. Satirički prevedeno – bolje vam je da se skrasite u stanu nego da zdravlje izlažete riziku odlaskom na ulične proteste.

Ali već su počeli vetrovi i kiše koji će razvejati i sprati atmosferske nepodopštine. A popraviti protestnu atmosferu…

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike