Momčilo Pantelić: Opšti test

Dok bismo svi da nam testovi na koronavirus budu negativni, predsednici Amerike i Srbije pokazali su se ovih dana kao negativni, bez testova. Pružili su podanicima loš primer za ponašanje lidera u vremenima krize.

Obojica su odbili da se podvrgnu testu iako su bili na skupovima na kojima su pojedini učesnici bili zaraženi, tako da je trebalo da i njih dvojica budu medicinski provereni. Umesto da poštuju stručne preporuke, oni kao da su hteli da podanicima preporuče junačenje kad za tako nešto vreme nije.

Za razliku od njih, portugalski predsednik Marselo Rebelo de Souza, koji se našao u gotovo istovetnoj situaciji, sam se podvrgao izolaciji i kad je test pokazao da nije zaražen. Za svaki slučaj, dok ne istekne vreme za eventualno potonje pojavljivanje virusa.

Portugalac je tako ličnim primerom pokazao sunarodnicima šta im valja činiti za njihovo i opšte dobro. I da je preko potrebno čojstvo. Kao da je znao za krilaticu Marka Miljanova: “Junaštvo je kad sebe branim od drugoga, čojstvo je kad drugoga branim od sebe.”

Aleksandar Vučić i Donald Tramp nisu ni imali nekoga od koga bi se tako ispršeno branili, a propustili su priliku da druge odbrane od sebe kao raspirivača neodgovorne nonšalancije pred evidentnom pretnjom individualnom i kolektivnom zdravlju. Tek kad su uvideli da njihovo neosnovano busanje u “junačke grudi” doprinosi panici koju bi oni, već po dužnosti, trebalo da suzbijaju, preduzeli su izvesne mere za smanjivanje opštih, naraslih rizika i strahovanja.

Koronavirus je u međuvremenu prerastao u fenomen koji uveliko prevazilazi pomenuta dva samoljublja, trenutno preokupirana izbornim kampanjama. Testiranju na njega podležu, bez mogućnosti da ih izbegnu, svi sistemi. Po više osnova.

Najveći izazov deluje na prvi pogled paradoksalno – za širenje koronavirusa okrivljuje se i globalizacija, bar onoliko koliko sada ona ispada neophodna za njegovo obuzdavanje, pa i, nadamo se, iskorenjivanje. Ne bi se ona ovako brzo širila da svet nije postao tako mali, da su državne granice neporozne, da milioni ljudi nemaju mogućnosti da “švrljaju” kud im se prohte, ukazuju oni koji za sve što nas snalazi hronično krive druge, sve više dođoše. Ali, sa druge strane, koronavirus ne poznaje granice i uspešna borba protiv njega podrazumeva da se brišu granice istraživanja, dometa saznanja.

Kao najveća promena moglo bi da se doživi primoravanje lidera da se odreknu monopola odlučivanja i da se na zasluženi pijedestal u krojenju naših sudbina vrati stručnost. Kao što važi krilatica da je rat suviše ozbiljna stvar da bi bio prepušten generalima, tako su i epidemije suviše opasne da bi bile prepuštene političarima.

Vreme je za lekare, hemičare, sociologe, psihologe, umetnike i ostale majstore čiji je zanat iznad interesa politikantstva, partokratije i uskogrudog profiterstva. Samo vladavina zasnovana na doslednoj nauci može da nas zaštiti u ovakvoj krizi, poručuje i nobelovac Džozef Stiglic, posebno kritikujući Trampa, a posredno i druge lidere koji zanemaruju naučna dostignuća.

Registrovana je i “nova vrsta hladnog rata”: ko će bolje da zaustavi epidemiju, ali i ko bolje sprečava njeno izbijanje – demokratija ili diktatura. Na osnovu obilja analiza može se zaključiti da su demokratije efikasnije u preventivi, a diktature u obuzdavanju. Koronavirus je planuo u Kini, gde se sada prigušuje, ali se širi po demokratijama čiji su sistemi sačinjeni da u njima epidemije ne nastanu, ali nemaju dovoljno snage da ih zaustave kada ih “uvezu”.

Dok virus trese ekonomije i berze, niz eksperata ponavlja “isplativije je sprečiti nego lečiti”. Istovremeno konstatuju da je svet u celini prilično zanemario zdravstvenu zaštitu, uvršćujući zdravlje nacije u trošak umesto u blagotvorno investiciono ulaganje.

U opticaju su i druge dalekosežne analize. Među njima je i upozorenje američkog specijaliste Dejvida Kvamena da do prenošenja virusa sa životinja na ljude (što se pretpostavlja da je put i korone) dolazi, dobrim delom, zbog narušavanja ekosistema.

Razmnožavaju se i teorije zavere, ali ih opsežno osporava i američki naučnik kineskog porekla Jandžong Huang, pripisujući ih delimično američko-kineskom nadmetanju u uzajamnom sumnjičenju. Ujedno se razmahuju premeravanja hoće li novu situaciju više iskoristiti kosmopoliti, dokazujući neophodnost širenja međunarodne saradnje, ili izolacionisti, koji zahtevaju ograđivanje od “stranih štetočina”. Takva diferenciranja kao da je nagnala francuskog politikologa Dominika Mojsija, koga citira španski Pais, da nasluti da se epidemijom koronavirusa zatvara krug otvoren padom Berlinskog zida i da mundijalizacija posle kratkotrajne srećne, zapada u nesrećnu fazu.

Nadam se, međutim, da će nesrećna faza biti znatno kraća od srećne. Posle svakojakih zavaravanja kucnuo je čas, reklo bi se, da se razrađuje novi poredak, koji će biti spremniji da ljudski život uopšte tretira kao vrhunsku vrednost, uz sve njegove mane, a ne da ga bagateliše, pa onda uvaži tek kad ga zadese katastrofe, mahom samo dok one ne uminu.

Kako sada stvari stoje, ova nada deluje kao utopija. Ali neće valjda kao realnija biti uvažena distopija, sa sistemima u kojima samoljublje, pa i u vidu junačenja kad mu vreme nije, ugrožava čovekoljublje. Koliko je to test sistema, toliko je i svih nas, ugroženih i o tom našem statusu dovoljno obaveštenih.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike