Momčilo Pantelić: Opoziciona krivulja

Među ugroženim sojevima u režimu pandemije je i opozicija. Nije umrla, naravno, ali je prilično zamrla u biološkom ratnom stanju u kojem izvršna vlast u ime očuvanja nacionalnog zdravlja diktira obavezujuća uputstva o ukupnom ponašanju podanika, pa i političkih protivnika.

Krivulja opozicionog delovanja je na nizbrdici kakva bi bila poželjna za boleštinu. Tek tu i tamo može da gukne, da se probije do bar sporednih vesti u medijima. Glas joj je obesnažen jer je faktička moć odlučivanja, pa i obraćanja najširoj javnosti mahom prešla na vanredne štabove medicinskih specijalista i vladajućih struktura.

Ali, kako stvari idu loše jer koronavirus hara na sve strane i pokazuje nespremnost sistema, zanemarenih zdravstvenih funkcija i blagovremenih mera za obuzdavanje “nevidljivog neprijatelja”, vreme za, sada skrajnute, opozicionare tek dolazi. Kad zaraza prođe, svodiće se rezultati i preispitivati potezi vlasti – koliko su odgovorne za muke na kojima su se našli građani i na koje će biti stavljena ukupna ustrojstva.

Opozicija se, valjda, priprema za taj čas. Bez neposredne odgovornosti za proživljene nacionalne traume treba da istakne uverljive programe nacionalne rehabilitacije i navede propuste vlasti koje su proarčile dragoceno vreme u potcenjivanju opasnosti, a time i u pripremi za obuzdavanje njenog naleta.

A i da ukaže da je do pomanjkanja sistemske spremnosti za odupiranje pandemiji došlo i zbog preterane centralizacije vlasti, pogotovo kad se ona dodatno sužavala na autokratska “sveznanja”, kao i zbog forsiranja partokratije na račun meritokratije. Da je tek sada omiljena parola vlasti “struka odlučuje” bila primenjivana redovno i svestrano, do ovoliko pogibeljnog stanja, izvesno, ne bi došlo.

Dok slušam apele vlasti građanima da budu “junaci” i izdrže “socijalno distanciranje” i zatvaranje u svoja četiri zida, nameće mi se parafraziranje sarkastične južnoameričke krilatice “toliko su zabrljali, da im preostaje samo da od drugih traže da se ponašaju herojski”. Slično Gardijan komentariše izjavu britanskog ministra zdravlja. Kad je zvaničnik svoje napore u okasneloj nabavci zaštitne opreme za medicinare uporedio sa “zadatkom za Herkula”, poručeno mu je da bi bilo prigodnije da se identifikuje sa Sizifom (prokletog tako da mu se kamenčina koju mora da gura do vrha brda uvek surva nizbrdo).

Vlast se iznenada našla u poziciji da bude opozicija sistemu kojim upravlja. Tako je iznebuha Donald Tramp poprimio obrise socijalističkog ponašanja koje, inače, osuđuje kao zaveru opozicije, ocenjuju hroničari. Pribegava državnoj intervenciji, delka iz budžeta šakom i kapom, na sitno i na krupno, proglašava stanje velike katastrofe, nastoji da sebe promoviše kao spasitelja iz stanja čijem je nastanku doprineo.

Nije se libio ni da kaže kako raspolaže “totalnom vlašću” nad saveznim državama SAD kako bi ih sprečio da njihovi guverneri (osam demokrata, i jedan njegov republikanac) autonomno olabave vanredne mere. Eksperti kažu da se tako lider pozicionira kao opozicija poretku.

Klasična opozicija se pak potrudila da više ne bude opozicija sama sebi. Posle maratonskog nadmetanja unutar njenih pretendenata, Demokratska partija je nekako uspela da se objedini oko (Obaminog potpredsednika) Džoa Bajdena kao svog kandidata za izborno preuzimanje Bele kuće od Trampa.

Uspon Bajdena zaslužuje malo detaljniji opis. Ključnu podršku dao mu je upravo najljući rival, ali i njegov dugogodišnji drugar demokratski socijalista Berni Sanders. Saglasili su se da je zajednički cilj – obaranje Trampa – važniji od međusobnih im pozamašnih razlika.

Iako je Bajden i bez Sandersove podrške praktično osigurao kandidaturu, njih dvojica su ipak sklopili specifičan pakt. Pobednik je gubitniku obećao da će kao centrista prihvatiti niz njegovih levičarskih zahteva i nagovestio da bi iz njegovog tabora u svoju eventualnu administraciju uvrstio i preporučene mu kadrove.

Na takav kompromis Bajdena je nagnala realnost. Do unutarstranačke pobede došao je bez impresivnih nastupa, ali uz svesrdnu potporu partijskog establišmenta, dok je Sanders mobilisao masu mladih progresivaca. Ovi su Bajdenu uputili neku vrstu ultimatuma. Da neće za njega glasati ako u program ne uvrsti njihove glavne zahteve za više socijalne pravde, za šta se, pored Sandersa, zalagala i takođe u nadmetanju poražena senatorka Elizabet Voren. Bajden je odmah nešto prihvatio, a o ostalom tek treba da se pregovara.

Trampu je pozicije poljuljao koronavirus. Opadaju i ekonomija i zaposlenost. Bio je s razlogom uveren da će mu baš ta dva faktora obezbediti reizbor, ali je potcenjivanjem nevidljive, a realne “spoljne opasnosti” oba ta oslonca premetnuo u sebi jaku opoziciju.

Živimo u vremenu kad nije baš najjasnije “ko kosi, a ko vodu nosi”. Ko je na kojoj poziciji, a ko u opoziciji nečemu.

Donedavno je izgledalo da je Kina glavna opozicija svetskom poretku koji je mahom oblikovao Zapad. Sada pak ispada da Zapad mora da smogne snage da se odupre virusu nastalom u Kini, koja nastoji da se naknadno afirmiše kao globalni spasilac od njenog nevidljivog “izroda”.

Biće, slutim, teško bilo gde održati sadašnji poredak, a možda ga i promeniti kako treba. Rešenje se krije u internacionalizmu, ali raste nacionalizam. Da bi se ta krivulja preobratila, neophodno je da realna opozicija argumentima nadjača opoziciju koju vlasti, kako se ispostavilo, predstavljaju zdravom poretku, globalno i lokalno…

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike