Momčilo Pantelić: Obični, a vrlo važni

Pandemijska kriza uzdrmala je hijerarhiju autoriteta. Odjednom smo uvideli da nam životi neposredno više zavise od dotad nepoznatih nam raznovrsnih “majstora svog zanata” nego od svakojakih političkih usmerivača naših sudbina.

U prvi plan su izbili ne samo medicinski pregaoci i naučnici nego i negovateljice, higijeničarke, volonteri, piljari, prodavačice, raznosači hrane i lekova, nevladini aktivisti, kamiondžije, vatrogasci, istraživački novinari, proizvođači zaštitne opreme, komunalci i niz drugih često zanemarivanih i slabo plaćenih profesionalaca. Svi oni, mahom nevidljivi u široj javnosti, našli su se na prvoj liniji fronta protiv “nevidljivog neprijatelja”, dok su u pozadini nastavili da se “u junačke grudi” busaju tvorci naopakih poredaka vrednosti, u kojem su zabataljeni rad za opšte dobro i briga za narodno zdravlje.

Ti svekoliki “anonimusi” zaslužili su da im se širom sveta, pa i pred sedištem UN, podigne i ozvaniči Spomenik neznanom junaku. Kao priznanje za požrtvovanost i nezaborav da je pandemija otkrila ne samo slabosti lidera nego i snagu “neprimetnih” građana.

Dok se sada na sve strane kliče povratku na pređašnje stanje, poprilično je znalaca koji misle da takav “rikverc” nije preporučljiv, a verovatno i neizvodljiv. Pandemija ima izraziti potencijal za transformaciju društva, smatra austrijski istoričar ekonomije Volter Šajdel. Londonski Gardijan prenosi njegovu tezu da je pandemija – uz rat, raspad države i revoluciju – bitan faktor za smanjivanje (sve drastičnijih) nejednakosti u društvu. I dodaje da, ako se na Covid-19 nadoveže i duga ekonomska depresija, “mogućno je da, prvi put posle dužeg vremena, hrupe sve vrste radikalnih politika”.

Pitanje je da li bi one donele “veliko izjednačavanje”, kako je naslovljena Šajdelova ekspertiza, ili haotizaciju. Naš ekonomista i specijalista za izučavanje nejednakosti svetskog glasa Branko Milanović nedavno je upozorio da bi pandemija mogla da izazove “društveni kolaps” jer bi “oni koji ostanu bez nade, posla i sredstava lako mogli da se okrenu protiv onih koji su boljestojeći”, pa još ako usledi primena vojne ili paravojne sile protiv nemira…

Madridski Pais uspeo je da sakupi mišljenja više desetina mislilaca sa raznih strana planete na temu šta ćemo i kako ćemo dalje. Budućnost će obeležiti “običan” svet, koji se upravo pokazao ključnim za preživljavanje društva, a “do juče je bio ništa”, smatra francuski geograf i pisac Kristof Gilui. Bez priznavanja njihove važnosti, dodaje, “novi svet biće samo kopija starog, ali gora verzija”.
Afirmaciji “običnih” ljudi doprinosi i kad se oni (kao i ovde) aktiviraju sa balkona, lupanjem o šerpe, konstatuje italijanska sociološkinja Donatela dela Porta. To je, precizira, samo jedna od mnogih masovnih manifestacija nezadovoljstva kursom vlasti koje imaju za cilj da suzbiju autoritarne tendencije i prizovu je da prizna vrednosti za koje se mobiliše civilno društvo.

Prvi korak ka obnovi morala i rodoljublja, kada počnemo da izlazimo iz krize, treba da bude odavanje priznanja doprinosu radnika izvan privilegovanih krugova, poručuje harvardski filozof Majkl Sendel. Za borbu protiv krize neophodna je solidarnost, kakvu većina društava teško ostvaruje, osim u vreme ratova, dodaje. I napominje da proklamacije političara i slavodobitnika kako smo “svi u istom čamcu” samo prikrivaju duboke stvarne podele na dobitnike i gubitnike, pa je neophodna nova politika za opšte dobro.

Solidarnost na delu je najubedljivije pokazivao Pepe Muhika, koji je priznat za najskromnijeg šefa države na svetu jer je, uz ostalo, 90 odsto svoje plate, dok je bio predsednik Urugvaja, poklanjao siromašnima i malim preduzimačima. Pandemiju doživljava kao “upozorenje sapijensu” preterivanjima lišenim humanizma i postavlja mnoga pitanja, među kojima i “dotiču li ljudi upravo biološke granice svog političkog kapaciteta?”

Danas možemo da zamislimo bilo šta jer nam se dogodilo ono što se predviđalo, ali je doživljavano kao nezamislivo, ukazuje Ivan Krastev, politikolog čiji uticaj daleko prevazilazi granice rodne mu Bugarske. Podseća na izreku prema kojoj ljudima upravlja slabost njihove imaginacija, pa zaključuje da je glavna posledica pandemije “transformacija naše imaginacije”.

Ali ovde i kojekuda mnogi nastavljaju da maštaju o oživljavanju minulih vremena kao o raju posle pakla. Kao da zaboravljaju da smo i pre korone bili kolektivno teško oboleli od posledica prekomernih i neopravdanih nejednakosti, vladarskih kršenja vladavine prava, kriminala organizovanijeg od države (na šta globalnu pažnju skreće i autor “Gomore”, italijanski pisac Roberto Savijano), zagađivanja okoline, kao i od niza udara u zdrav mozak, da nam se ugroženi opstanak prividi kao napredak…

Ohrabruje, međutim, što se u vreme povećanih iskušenja, borbe na život i smrt u vihoru pandemije iskazala važnost “običnih” ljudi. I da bi oni mogli da spreče povratak na pređašnje stanje u kojem su bili obezvređivani. Kao što su praktično novi poredak vrednosti zaveli samopregornim i samopožrtvovanim radom za dugo zanemarivano, od vlasti gotovo zaboravljeno opšte dobro.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike