Momčilo Pantelić: Neravnopravni Vašington

Sve zavisi od stava Vašingtona, razleže se širom neuralgičnih delova planete. Po Balkanu, proširenom Bliskom istoku, Latinskoj Americi, Africi…

Građani Vašingtona pak uveravaju da od njih baš ništa ne zavisi. Uskraćeno im je pravo, argumentuju, da odlučuju i o sopstvenoj političkoj sudbini, a kamoli o svetskoj.

Nema većeg paradoksa od takvog, dvojnog statusa američkog glavnog grada. On je još uvek simbol globalne dominacije, ali i lokalni autsajder.

Moglo bi se čak reći da je politička nemoć Vašingtona unutar Amerike veća nego njena premoć na međunarodnoj sceni. Njegovi su stanovnici, njih oko 700.000, kao niko u demokratskom ustrojstvu lišeni mogućnosti, i to poodavno, da izaberu svog punopravnog predstavnika u Kongresu (parlamentu) i tako legalno učestvuju u izglasavanju zakona, određivanju pravila o funkcionisanju države i društva.

Ispada da je sila koja je počesto osporavala, pa i ograničavala tuđe suverenitete isti recept prvo primenila unutar sebe. I to prema sopstvenoj prestonici.

Ovih dana se najzad prestoničarima pomolio zračak nade da njihova borba za ravnopravnost unutar SAD nije bez izgleda na uspeh. Predstavnički dom Kongresa izjasnio se u prilog proglašenju grada Vašingtona za novu 51. saveznu državu SAD, čime bi se grad svrstao među entitete koji jedino po Ustavu mogu da budu punopravno zastupljeni u zakonodavnom telu.

To je istorijski iskorak – uskliknuli su istrajni pobornici državotvornosti Vašingtona. I verovatno otvorili mnoge flaše crvenog i belog vina, koje se sa etiketom “The 51” odnedavno prodaju u znak podrške inicijativi za unapređenje prestonice u novu državu.

Povodi za slavlje su razumljivi jer je prvi put potporu državotvornosti grada dao jedan važan zvanični organ, ali nije bilo razloga za trijumfalizam. Vođe Senata, koji drže republikanci predsednika Donalda Trampa, već su rekli da celu stvar vide samo kao ujdurmu opozicionih demokrata, većinskih u Predstavničkom domu, pa da će onemogućiti stupanje na snagu takvog zakona, u kojem su predviđene i druge sistemske reforme.

Republikanci su istrajno protiv pretvaranja prestonice u državu zato što u njoj ubedljivo pobeđuju demokrate sa oko 90 odsto podrške birača u izjašnjavanju za predsedničke kandidate. Stoga Tramp, kao i Džordž Buš mlađi, oseća potrebu da što više obitava izvan Vašingtona. Probao je da predsednikovanje premesti u njegovu njujoršku palatu, a sada forsira izlete do imanja na Floridi.

Na neobavezujućim referendumima, pored Vašingtonaca, za državnost unutar SAD ubedljivo su se izjasnili i Portorikanci. Računa se da bi u oba slučaja tako ojačale demokrate, koje i ne kriju da podržavaju takva htenja.

Uspeju li, bio bi to premijerni poduhvat – da se novi, relativni suvereniteti stvaraju ne secesijom već prisajedinjenjem federaciji i da se centralna vlast osvaja povećanjem broja “perifernih” entiteta. Odavno, još od priključenja 1959. Aljaske i Havaja, SAD nisu bile pred izazovom da u svoj sastav uključe neku teritoriju za punopravnu članicu.

Doduše, povremeno je izgledalo da će dobiti prinove. Kao kad su vojno intervenisale u Avganistanu, Iraku i u SRJ povodom Kosova, koje se na tog sponzora svoje secesije više oslanja nego, na primer, Kalifornija sa Los Anđelesom, San Franciskom, Silicijumskom dolinom (pa i tekućim teniskim Indijan Velsom) na smernice Bele kuće.

Prilično je izvesno da je i pored podrške Predstavničkog doma ostvarivanju savezne državnosti grad Vašington udaljeniji od ostvarivanja tog cilja nego Priština od svog uz pomoć SAD. U prilog tome govori “egzotičan” podatak da je grad Vašington, prema dostupnoj evidenciji, i dalje u članstvu, kao i pokreti Ujgura u kineskoj severozapadnoj provinciji ili Tatara na Krimu, nevladine međunarodne Organizacije nepredstavljenih nacija i naroda sa sedištem u Briselu, u kojoj je bilo i Kosovo, sve dok se marta 2008. nije proglasilo nezavisnim od Srbije.

“Slučaj” Vašingtona je ipak bez presedana. Obično se, kao što svakodnevno vidimo, dižu bune protiv centralnih vlasti, dok on predstavlja pobunu stanovnika prestonice, sa zahtevom da se u pravima izjednače sa onima koji su izvan nje. Da im se ne oduzima pravo izglasavanja sopstvenih predstavnika, koje je kako-tako garantovano ili bar fingirano, čak i građanima koji su pod protektoratom stranih sila.

Nije u redu, mislim, da Vašington bude dvostruko neravnopravan. Ni s više prava u spoljnim ni s manje prava kao grad u unutrašnjim odnosima.

Bolje bi bilo da je obrnuto, kažete. Svašta od (ne)mogućnog je bolje od onog što je neizbežno. U šta smo se ovde, nažalost, više puta uverili. I s Vašingtonom i bez njega, za koga je britanski novinar svojevremeno rekao da u tom gradu svaki uspeh predstavlja samo trening za neuspeh.

Preterao je, naravno. Osim ako nije načinio lapsus i pobrkao Vašington sa, u tom smislu, vrlo utreniranim Beogradom.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike