Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

“Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

“Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

Ovako žestoko i globalno nadgornjavanje oko lika i dela jednog čoveka odavno nje zabeleženo, kao da se oko njegove sudbine zavrtela nova vrsta Hladnog rata, oko podobnosti istine, načina na koji se do nje dolazi i kako se distribuira. Iako je “slučaj” u opticaju već više od osam godina, nedavno hapšenje Džulijana Asanža u Londonu dovodi ovih dana do novog usijanja polemike koja prevazilazi i njegov važan doprinos u senzacionalnom obelodanjivanju američkih “strogo poverljivih” dokumenata.

Da se podsetimo u najkraćem. Vikiliks je krajem 2010. objavio gomilu diskretnih depeša kojima je povređena čast mnogih država. Prikazana su i svedočanstva o tragičnim olakostima u američkim ratnim dejstvima. Podaci su procurili zaslugom mladog obaveštajnog analitičara Bredlija Meninga, da bi potom najširoj javnosti bili predočeni posredstvom medija.

Bredli je zbog toga osuđen na 35 godina robije, ali je milošću odlazećeg predsednika Baraka Obame kazna svedena na nepunih sedam godina, posle kojih je na slobodu izašao kao žena (operacijom promenjen pol) po imenu Čelsi. Kao takva lane je pokušala da se domogne demokratske kandidature za Senat – bez uspeha, ali je prošlog marta uspela opet da padne iza rešetaka, kad je odbila da svedoči o Vikiliksu.

Sve vreme se, i to ne samo u SAD, vodila žučna rasprava oko tog originalnog zapleta koji je nadmašivao uobičajene raskole između domašaja slobode štampe i konspirativnosti državnih službi. Doguralo se čak do nedoumice ko su danas novinari i šta je uopšte novinarstvo? Od odgovora na ova pitanja umnogome zavisi ne samo šta će biti sa Asanžom nego i kako ćemo proći svi koji pišemo ili govorimo za javnost.

Doista, teže je nego ikad definisati i novinare i novinarstvo. Odstupanja od pravila te profesije i ovde su očigledna, u tabloidnim izdancima medija, kao i na društvenim mrežama, gde botovi i trolovi uspevaju da nameću iskrivljenu, a vlastima podesnu sliku stvarnosti. Najplastičnije je to izrazila karikatura u madridskom Paisu – uštogljeni TV voditelj obaveštava publiku da će “posle kratkih reklama nastaviti s propagandom”.

Vratimo se “slučaju Vikiliks”. Za mene nema ničeg spornog što je objavljen kompromitujući materijal o postupcima jedne države, pogotovo što je proizišao iz njenih zvaničnih spisa. Građani imaju pravo da znaju šta vlast stvarno radi u njihovo ime, pa i kako ih bruka.

Ovde je pak nedavno podsmehu izvrgnuta i ta formula. Kao nigde dosad vlast, koja drži sve poluge moći, proglasila je štrajk glađu protiv nemoćne opozicije i pohvalila se da je odbranila institucije (čije je funkcionisanje sama narušila), a da niko iz loše prebrojane mase demonstranata nije ni pokušao da ih napadne. Neko bi mogao da se priseti scena iz parodije “Kralj Ibi”, sa erupcijama smeha iz publike.

Ali, šta li još sve čeka 47-godišnjeg australijskog hakera posle izručenja iz zgrade ambasade Ekvadora u britanskoj prestonici? Biće, što bismo mi rekli, uz upotrebu njegovih inicijala, Dž.A. ili bu.

To bi moglo da se dogodi po četiri osnova. Prvi mu je zagarantovan – da odleži najviše godinu dana u Britaniji, pošto je izigrao privremeno puštanje iz pritvora. Drugi je relativan – ako Švedska obnovi proces za seksualno zlostavljanje. Treći je da bude vraćen u zavičajnu Australiju iako bi ona to da izbegne. Četvrti je najizgledniji – da bude izručen Americi, gde ga priželjkuje ukupna, međusobno “na nož” posvađana politička elita.

Ova poslednja varijanta ima duboku političku pozadinu. Svedoci kažu da je Obama pomno pratio aktivnosti Asanža, ali se uzdržavao da ne bi naškodio načelu slobode štampe. Zahtev za izručenje je nedavno izdala administracija Donalda Trampa, koja u Vikiliksu vidi “nedržavnu neprijateljsku obaveštajnu službu”, a u medijima “narodnog neprijatelja”.

Uporedo Hilari Klinton, koju je na predsedničkim izborima pobedio Tramp, očekuje da joj Asanž po dolasku u SAD potkrepi slutnje da je u dosluhu s Rusima bitno doprineo njenom porazu. Takvu vezu on demantuje, a i dostupni nalazi obaveštajnih službi ne povezuju ga sa osumnjičenom grupom ruskih hakera.

Sve peripetije, kroz koje je lično prošao i drugima ih isposlovao, deluju, kako konstatuje Njujork tajms, kao bizarna saga u digitalnom dobu. Nije joj, međutim, kraj ni na vidiku.

Pre bi se reklo da je na početku novog poglavlja u kojoj će on uživati samo u jednom – da je najslavniji zatočenik današnjice. Zaslužio je da bude slavodobitnik, u uslovima kakvi vladaju. Ali ostaje vrlo neizvesno zaslužuje li da neslavno prođe.

Pogotovo je važno da se ne zanemari važnost zaveštanja jednog od osnivača SAD Tomasa Džefersona. Prema njemu, ako već mora da se bira, za građane bi bilo podesnije da budu sa štampom bez vlade nego s vladom bez štampe.
Sva je prilika da bismo o Asanžu mogli da mislimo i kad ne bude mnogih vlada. Pogotovo onih koje uobražavaju da su bolje od Amerike samo zato što pomnije čuvaju svoje mračne tajne.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike