Momčilo Pantelić: Lanac košmara

Libija opet razara samu sebe, ali sada na način koji simbolizuje i niz drugačijih rastakanja poredaka. I obližnjih i vrlo udaljenih.

Krenimo sa drugog kraja sveta. Dok u Libiji gruva teško naoružanje, u Venecueli se promena režima traži protestnim marševima, a trenutni rezultat te dve različite prevratničke aktivnosti u suštini izgleda vrlo slično. Obe zemlje imaju po dve vlasti (u Venecueli dva predsednika, a u Libiji dve vlade), i jedna i druga su petrolejske sile i njihovi građani bi mogli da uživaju u visokom standardu, ali već poduže grcaju u egzistencijalnim mukama, a sve delimično i zato što su se ponaosob “namestile” da budu žetoni za potkusurivanje velikih sila, čiji se međusobni odnosi takođe pretumbavaju.

Iako ovi primeri upozoravaju da se putem ka izglednom raju može zalutati čak do pakla, još opasnijim mi se čini uklapanje libijske drame u okolinu. Tačnije, u neprekidni lanac košmara, dugačak petnaestak hiljada drumskih kilometara (uz jedno preveslavanje i nekoliko raskršća) duž islamskog sveta i njegovih dodira sa drugima.

Obuzeti slutnjama da će iz svekolikih međunarodnih zaoštravanja morati negde da dođe do velikog praska nalik svetskom ratu, često ne primećujemo nizanje različitih sukoba i napetosti, sa globalnim pozadinama ili potencijalima. Prokrstarimo najbrže moguće tim poligonima, razapetim od Alžira do pakistansko-indijske granice.

Istrajne demonstracije primorale su alžirskog predsednika Abdelaziza Butefliku da odustane od kandidature za peti mandat. Prebačeno mu je, uz ostalo, da je toliko nesposoban za obavljanje funkcije, da već četiri godine, posle šloga, nije javno izgovorio nijednu reč. Širi se, međutim, strepnja da bi ponovo mogla da zavlada vojna diktatura, kakva se već iskusila u Egiptu, a nije isključeno da se reprizira i u Libiji, dok Sudan uzdrmavaju žestoke demonstracije protiv predsednika Omara el Bašira, koji vlada od 1989, a koga Međunarodni krivični sud optužuje za genocid.

Izrael i Palestinci se glože, uz opstajuće raketiranje, već šest decenija, a američko priznavanje okupirane sirijske Golanske visoravni za sastavni deo Izraela samo je povećalo besove i u Damasku i na proširenom Bliskom istoku. Sirija je priča za sebe, satrvena unutrašnjim i spoljnim oružanim preganjanjima oko njene sudbine.

Pravog mira nema ni u Iraku ni u Avganistanu iako su im spokoj obećavale invazije predvođene Amerikancima koji su, ogorčeni zbog pretrpljenih terorističkih udara 11. septembra 2001, objavili “globalni rat protiv terorizma” kojem se i ne nazire kraj. A kad je Donald Tramp odustao od nuklearnog sporazuma s Teheranom, region se dodatno naelektrisao.

Saudijska Arabija je već počela da razvija sopstveni nuklearni program kao odgovor na “iransku pretnju” s kojom se već obračunava direktno preko leđa jadnog Jemena, a koji se u svojim žestokim deobama oslanja na jednu ili drugu od te dve regionalne sile. Nuklearno pitanje je sa zebnjom oživljeno povodom novih natezanja Pakistana i Indije, dve zemlje sa evidentiranim moćnim arsenalima atomskih bombi, oko Kašmira.

Regionalni sukobi idu i po linijama razdvajanja unutar islama. Sunitski Saudijci i šiitski Iranci podržavaju različite zavađene strane na Bliskom istoku. Prvi su, tako, kao i Turci, protiv sirijskog vladara Bašara el Asada, čije su svrgavanje tražili i Amerikanci, dok su ga branili Iranci, da bi ga potom održalo vanredno vojno angažovanje Rusije kao sve kompetentnije sile u bliskoistočnim zamešateljstvima, gde se njena rastuća uloga oseća i u najnovijim lomovima po Libiji. Uz uporedo unapređivanje saradnje i sa sunitskom članicom NATO Ankarom i sa šiitskim Teheranom, s kojim je zajedno i individualno, Moskva evidentirana kao sve izrazitiji protivnik Vašingtona.

Doduše, ceo ovaj naznačeni prostor takoreći je večito ili bar hronično žarište. Uz petrolej ide i neki belaj. Meka za ratove, diktature ili i jedno i drugo. Potvrdila se definicija da na tom području s mnogo nafte nema izgleda za istinsku demokratiju. Ispostavilo se i da su pritom arapske kraljevine stabilnije od republika – Saudijska Arabija, Jordan, Emirati, Katar, pa i Maroko, od Iraka, Sirije, Libije, Alžira, Sudana, pa i Tunisa, u kojem se začelo “arapsko proleće”, i Egipta, u kojem je taj novi fenomen, nalik građanskom preporodu, brzo skrenut u kolotečinu.

Jedina prava novost je, čini se, promena odnosa snaga među velikim silama. Grunule su Kina s velikim raspoloživim kapitalom i projektom novog puta svile (što je posebna i dugoročna priča) i Rusija kao sila pretežno klasičnog karaktera. Potragu Moskve za još joj nedostajućim analitičar rusko-jevrejskog porekla u članku za njujoršku novinsku agenciju Blumberg opisao je kao, recimo, dva mamca.

U jednoj ruci, napominje Leonid Beršidski, nude se vojna stručnost i oružje. U drugoj resursi i tehnologija državnih, mahom naftnih i gasnih kompanija.

Prepoznatljivo? Jeste.

Slična kombinacija se nudi i sa Zapada. Ona je svakako raznovrsnija i primamljivija, ali na širećem Bliskom istoku tek toliko da mu se ne prekine lanac košmara…

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike