Momčilo Pantelić: Istočna veza

Eto novog vrhunskog paradoksa – dok unosi pometnju na tradicionalno savezničkom Zapadu, Donald Tramp doprinosi jačanju, ranije kolebljivih, veza na rivalskom mu istoku. Vladimir Putin i Si Đinping upravo su ojačali saradnju Rusije i Kine do “sveobuhvatnog strateškog kooperativnog partnerstva u novoj eri”, koje je dobrim delom udaranje kontre šefu Bele kuće.

Šta bi sve mogla da znači ovako definisana ambicija, utanačena u Moskvi istovremeno s prošlonedeljnim zapadnim obeležavanjem 75. godišnjice iskrcavanja u Normandiji, pitanje je na koje još nema pouzdanog odgovora. Sijaset eksperata mahom se slaže samo u jednom – da dve nezapadne sile međusobnim zbližavanjem uzvraćaju kaznenim merama Vašingtona – sankcije Rusiji (zbog Ukrajine) i povećavanje taksi na robu iz “profiterske” Kine, uz izopštavanje njenog tehnološkog giganta Huaveja.

Iz zajedničkog saopštenja, koje su parafirali Si i Putin, proizlaze dalekosežnije naznake. Prepoznajući da se međunarodna bezbednost danas suočava sa ozbiljnim izazovima, Kina i Rusija nastoje da prodube poverenje i koordinaciju za očuvanje globalne i regionalne stabilnosti, citira pekinški Bejđing rivju. Poentu opsežne analize nedeljnik prepušta moskovskom profesoru Juriju Tavrovskom, koji ističe da će “razvoj globalnih poslova zavisiti od toga kako će biti povezani Rusija i Kina, koje moraju još delotvornije da odgovore hegemoniji i unilateralizmu”. Obe etikete identifikuju se sa SAD.

Vašington je pak označio Kinu i Rusiju kao revizionističke sile koje bi da se ovajde slabljenjem Amerike. Svaki od ta dva rivala je opasan, a udruženi predstavljaju istinsku globalnu opasnost, precizira bivši komandant NATO u Evropi Džejms Stavridis. U napisu za agenciju Blumberg on sluti da bi ubrzano srastanje Kine i Rusije moglo da dovede do stvaranja “bloka koji dominira evroazijskim kontinentom i da bi to moglo da postane najvažniji geopolitički trend u 21. veku”.

Logiku u tom sparivanju on nalazi najpre u različitostima između Kine, koja je rastuća globalna sila sa ogromnom populacijom, ali s nedovoljno prirodnog blaga, i Rusije, kojoj su u opadanju i ekonomija i stanovništvo, dok obiluje u rudama i energentima. Pridodaje im i sličnost – autoritarne režime sa antipatijom prema Zapadu, koji nastoji da širi demokratiju i ljudska prava. A sve zajedno je, zaključuje, dovoljno da dižu nivo saradnje, možda čak do vojne alijanse.

Pretera ga? Franc Štefan Gadi iz instituta Ist-Vest daje razloge i za “ne” i za “da”. Prvo, Moskva se pribojava da bi Kina mogla da joj ospori dominaciju u centralnoj Aziji, a Peking izbegava da javno podrži rusku amputaciju dela Ukrajine. A drugo, nastavlja, iako dva sporazuma ne pominju odbrambeni savez, ipak ostavljaju utisak da bi jednog dana moglo da dođe do zajedničkih vojnih operacija.

Ako Amerika označi Rusiju i Kinu kao pretnju i odluči da se konfrontira sa obe istovremeno, onda će alijansa te dve zemlje biti neminovna, procenjuje portugalski politikolog Bruno Makaeš. U Moskou tajmsu on sugeriše da bi za sve tri zemlje bilo najbolje da do takve alijanse ne dođe. Valjda zato što bi njeno formiranje predstavljalo novu varijantu Hladnog rata, sa znatno dalekosežnijim posledicama u doba digitalizacije, hakeraja, robotizacije, čak i oružanih snaga…

Već se ustalila reč – rat. Amerikanci i Kinezi svoja preganjanja nazivaju trgovinski rat. A u izveštaju madridskog Paisa sa foruma u Sankt Peterburgu navodi se i da je Putin rekao da Tramp “teži beskonačnim konfliktima, trgovinskim ratovima i možda ne samo trgovinskim”.

Prošle nedelje je jedva, kažu, izbegnut vojni incident. Zamalo se nisu sudarila dva ratna broda, američki i ruski, i to u vodama koje Kina smatra svojim strateškim priobaljem. Obostrano su zapljuštale optužbe.

Razigranoj velikoj trojci kao da je i Pacifik postao tesan. Pa i mali za napinjanje pogolemih mišića.

Si i Putin su nagovestili saradnju dva njihova internacionalna poduhvata – novog puta svile zvanog „Jedan pojas, jedan put“ i Evroazijske unije u kojoj Rusija okuplja nekolicinu bivših sovjetskih republika. Cilj im je, navodno, da se ta dva poduhvata skladno prožimaju.

Ujedno je Amerika izmenila svoj pristup i kao svoj primarni strateški teatar proglasila Indo-pacifički region. Toliko se ukršta s kineskim projektom, da bi nastajuća situacija mogla da se nazove “mnogo pojaseva, mnogo puteva”. Kombinacija u kojoj se povećava rizik od svakojakih sudara.

Mali su ipak izgledi da Kina i Rusija otvore zajednički front prema Americi. Nikome u tom triju nije do međusobnog ratovanja. Nadgornjavanje će se nastaviti preko leđa malih. Naročito neopredeljenih u vremenu koje iziskuje jasno svrstavanje.

Ne želim da budem zloslutan već samo da skrenem pažnju na višeslojnu činjenicu. Srbija je jedna od sasvim retkih zemalja Evrope koje nisu jasno opredeljene. Dok zvanično tvrdi da ide na Zapad, oslanja se na istočnu vezu. Da joj u integraciji sa EU teritorijalni integritet čuvaju Rusija i Kina. A i jedno i drugo uz priznanje da rešenja nema bez Amerike.

Svaka situacija nam izgleda lakše rešiva od naše. Zato će se, slutim, rešiti pre nego bilo koja drugde. Kao što je već bivalo.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike