Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice

Birači raznih sorti ovih dana dosežu domete pevača belosvetskih hitova. I njihovi skromni glasovi, takoreći glasići, kao da više ne poznaju granice.

Upravo se razleže huk impozantne serije nacionalnih izjašnjavanja sa internacionalnim domašajima – od Kine preko Evrope do Holivuda. Kao da se tradicija spoljnog mešanja u lokalne stvari nadograđuje uzvratnim dejstvom – lokalnim uplitanjima u globalni poredak.

Odlučivanje o rasporedu snaga u jednoj od mnogih, pa i malih zemalja učestalo utiče na znatno šira preispitivanja. Potez slovačkog predsednika Andreja Kiske mogao bi da ima takvo dejstvo. Zbog ubistva novinara Jana Kucijaka – koji je istraživao veze vlasti sa italijanskom mafijom – zatražio je vanredne parlamentarne izbore kako bi se “povratilo poverenje u državu” i prevladala “arogancija moći”.

Novinari, pogotovu istraživačkog nadahnuća, poodavno su na meti svekolikih silnika, pa valja očekivati da Kiskin primer podrške “sedmoj sili” u njenim naporima da razotkrije sprege vlasti i kriminala slede i drugi, bar pojedini lideri. Bio bi to veliki preokret u ovim vremenima kad se mnogim moćnicima osladilo da, zarad svog izuzimanja od javne kontrole, medijske profesionalce etiketiraju kao “neprijatelje naroda”.

Među sklonima takvom vređanju je i šef Bele kuće Donald Tramp. A ispostavilo se da je to bio samo prvi korak ka pretvaranju njegovog gesla “Amerika na prvom mestu” u zabataljivanje interesa “ostatka sveta”. Odnos prema novinarstvu može, dakle, da nagovesti i kakav će biti odnos prema čovečanstvu.

Globus još obleće vest da je Tramp pohvalio Kinu (gde, uzgred budi rečeno, o slobodi štampe nema ni govora) što programira da svom lideru Si Đinpingu ukine ustavno ograničenje predsednikovanja na dva petogodišnja mandata, tako da može da vlada koliko izdrži. Amerikanac je to, valjda, rekao u šali kao i kad je dodao dosetku “možda ćemo i mi morati da to (neograničeni mandat) probamo jednog dana”.

Na Zapadu se ocenjuje da je davanje neograničenog mandata Siju povratak na istrošeni model svemoći jednog čoveka. Kineski zvaničnici pak sugerišu, u najkraćem, da ukidanjem ograničenja mandata lideru postižu dugoročni kontinuitet koji manjka demokratijama usled njihovih promena na vrhu i smenjivanja konkurentskih političkih kurseva, pri čemu se “razjeda društvo”.

Ispostavlja se vrhunski paradoks epohe. Posle prihvatanja kapitalizma i globalizacije, komunistička zemlja se pretvorila u silu koja je u njima najviše napredovala i čak postala sistemski rival klasičnom kapitalizmu i višestranačkoj demokratiji. Dok je ovaj tekst išao u štampu, još se čekalo da Nacionalni narodni kongres izglasa neograničeni mandat Siju i unese njegove misli, koje su već postale vodilja KP, u Ustav.

U međuvremenu, Evropa je zadrhtala kao nikad posle Bregzita. Laknulo joj je kad je postignut dogovor između dve najveće stranke u Nemačkoj. Sporazum evrofiličnih snaga – demohrišćana i socijaldemokrata – obodrio je EU, čiji je poredak, koji zaslužuje značajne reforme, prilično zavisio od ishoda dugotrajnih berlinskih preganjanja oko sastavljanja nove vlade. Da ga nije bilo, EU bi se našla pred vanrednim dalekosežnim izazovima, a s njim održava stabilnost.

Na vanrednom iskušenju je EU i u Italiji. Rezultati tamošnjih izbora nisu joj otklonili strepnje od nadiranja evroskeptika, ali se nisu obistinile ni najcrnje prognoze. Bar zasad. Jer predstoje pregovori oko sastavljanja nove vlade, s neizvesnim ishodom – ne samo po Italijane nego i po ostale Evropljane.

I situacija u Španiji ima internacionalni značaj. Istrajavaju težnje Katalonije za otcepljenjem, čemu se centralna vlast u Madridu svojski protivi. Kako sada stvari stoje, prevladava internacionalna podrška teritorijalnom integritetu Španije, dok jenjava koncept o “Evropi regiona”, u zebnji da bi mogao da bude uvod u razgradnju država.

Kada i odakle su uopšte potekla nadiranje posebnosti na račun zajedništva i prateći rast autoritarnih tendencija? Niz autora smatra da je najnovija faza počela s Trampom.

Međutim, komentator Fajnenšel tajmsa opovrgava tu tezu. Lavinu je, po njegovom mišljenju, pokrenuo Vladimir Putin. Njegov i formalni povratak 2012. na čelo Rusije podstakao je, tvrdi, vanredno izrastanje “jakih lidera” i praktično ničim ograničenih mandata. Potvrdiće to i ličnim primerom na predstojećim predsedničkim izborima, na kojima nije predviđena šansa za konkurente.

Nešto od tog “kvasca” osetilo se i na beogradskim izborima, gde je stvarno pobedio šef države iako nije bio kandidat već samo stranački simbol. Ali, on je prethodno obezbedio snažnu spoljnu podršku iako ne spada među lidere čiji će lokalni uspeh uticati na globalna kretanja.

Ni približno kao, na primer, Holivud u najnovijem izdanju. U izglasavanju Oskara bolje nego ikad prošli su, ukupno uzev, žene, Latinosi, crnci.

Sve sami “alternativci”, pa i neki donedavno hronični “gubitnici”.

Iz “fabrike snova” često su proizlazile naizgled neostvarive fantazije, koje su se kasnije događale na javi. Ne treba stoga isključivati mogućnost da preraspodela glasova za Oskara, u stilu “ko bi dole, sad je gore”, doživi sličnu “transplantaciju”. Pa da istrajni alternativci i “predodređeni” gubitnici zasluže prevagu i na političkim glasanjima.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike