Momčilo Pantelić: Glasanje i posle glasanja

Na upravo održane izbore za Evropski parlament ne može da se primeni ironična krilatica koja važi za neregularne sisteme da je i od glasanja i od prebrojavanja glasova važnije saopštavanje ishoda glasanja. Saopšteno je onako kako je tačno prebrojano.

Ipak, rezultati izbora za Evropski parlament podležu različitim tumačenjima o dometima pobeda i poraza. Pošto se na nacionalnom nivou izjašnjavalo o internacionalnom organu, ispostavilo se da je u poviše slučajeva lokalnim dobitnicima pripalo mesto među kontinentalnim gubitnicima.

Najkarakterističniji su u tom smislu ishodi u Francuskoj i Britaniji. Marin le Pen je pobedila (za manje od jednog procenta) Emanuela Makrona, ali će on, po svemu sudeći, igrati važniju ulogu u sastavljanju parlamentarne većine s levičarima – socijaldemokratama, Zelenima i sličnima – a onda i inokosnih vrhovnih organa EU. Jer, u međustranačkim i međunacionalnim grupisanjima njegovi liberali imaju znatno veće šanse za prevlast od desničarske i antiimigrantske struje, u kojoj je ona zajedno sa italijanskim slavodobitnikom Mateom Salvinijem.

Britanski slučaj je svojevrsni nonsens. Tamo je najviše glasova, uz slabašan odziv, dobila novoformirana Bregzit stranka, koja se zalaže za izlazak po svaku cenu Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, u čijim izborima učestvuje. Apsurdizacija se time ne okončava – analitičari tvrde da su stranke koje se zalažu za ostanak Britanije u EU ili bar za sporazumni razlaz zajedno osvojile više glasova od pojedinačnog pobednika, pa da treba, makar i novim referendumom, preispitati odnose Ostrva s kontinentom u obostranom interesu.

U oba ova slučaja ispostavlja se potreba za glasanjem i posle glasanja. Ko s kim i kako da se uortači da bi se zadovoljila i vanredno raštrkano izražena volja birača i rutina Unije.

Prvi put u novijoj istoriji su stranke desnog i levog centra ostale bez mogućnosti da dominiraju kao dvojna koalicija. Svaka ponaosob trudi se, dok ovaj tekst ide u štampu, da zadobije većinu za sebe, više nego da održi njihovo tradicionalno partnerstvo, proizlazi iz dostupnih izveštaja. Dok nemačka kancelarka Angela Merkel insistira da njeni evropski narodnjaci kao (uprkos slabljenju) najuspešnija izborna kombinacija treba da ispovrte budućeg predsednika Evropske komisije, Makron okuplja socijaliste (iz čijih se francuskih redova svojevremeno iščlanio), na čelu s poletnim španskim premijerom Pedrom Sančesom, i svojski radi na favorizovanju kandidata levog centra.

Ovo preganjanje moglo bi da se otegne. Generalni sekretar Evropske komisije (vlade EU) Martin Zelmair šeretski sugeriše da bi naslednik Žan Kloda Junkera mogao da se izabere pre nego što se formira nova vlast u Belgiji. U toj zemlji, domaćinu i EU i NATO, opet su nacionalni izbori (održani uporedo sa evropskim) nagovestili da bi sastavljanje kabineta moglo da potraje, ali valjda i ne i kao svojevremeno kad je posle izbora 2010. bila 589 dana bez izabrane vlade.

Paradoks je svoje vrste da se sedište zapadnih zajedništava toliko unutar sebe deli po nacionalnoj liniji. Aktuelno izrazito na Valonce, koji su većinski za levicu koliko i sugrađani im Flamanci za desnicu. Ali belgijski slučaj hrabri sve alternativce – tamo se pokazalo da jedna zemlja može dobro da funkcioniše i “bez prave vlade”. Pozor: možda joj se može tako baš zato što udomljava centrale Zapada koje se tamo osećaju “kao kod svoje kuće”, jedinstveni uprkos podelama.

Najnoviji evropski izbori se, prema prinstonskom istoričaru međunarodnih odnosa Haroldu Džejmsu, mogu i utešno sagledati kao završetak televizijskog hita “Igra prestola”. Prevladava nezadovoljstvo epilogom te ekranizacije i mnogi bi ga drugačije priredili.

Ali, za razliku od TV serije čiji rasplet gledaoci ne mogu da promene, akteri izbora za Evropski parlament mogu bitno da koriguju rezultate glasanja. Pa da spoje i ono što je u kampanji bilo nespojivo, da bi se s dojučerašnjim rivalima domogli prevlasti, rekli bi kritičari “neprincipijelnih koalicija”.

Evropi je, međutim, neophodna doza konkretizacije na ovaj ili onaj način kako bi odolela različitim pritiscima iz Rusije, SAD i Kine, koje se diče svojim samopouzdanjem i u Evropi vide kolektivističku opoziciju njihovim “izuzetnostima”. Sve te tri sile jesu federacije ili već nekakve složene države, ali prosto ne podnose evropski način usklađivanja opšteg i pojedinačnog dobra, ekonomskog i socijalnog sklada, pa bi da ga uruše kao model koji bi mogao da zarazi i njihove sisteme.

Njima se EU pričinjava kao fikcija, tvorevina koja nije zasnovana na činjenicama.

U njenu odbranu izdvajam tri citata. Ne postoje činjenice već samo interpretacije (Fridrih Niče). Činjenice mogu da sakriju istinu (Maja Andželou). I da parafraziram Marka Tvena – za razliku od istine, “fikcije moraju da imaju smisla”.

Činjenice o rasporedu evropskih glasova podležu interpretacijama. Skrivaju istinu o Evropi kao i dalje najskladnijem multidržavnom uređenju. I “fikcije” joj i te kako imaju smisla koji njenim protivnicima nedostaje, zbog čega i dižu glas protiv njega…

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike