Momčilo Pantelić: Fauliranje i foliranje

Počelo je svađom oko reagovanja na koronavirus, a izmetnulo se u plan za izbijanje novog građanskog rata u Americi. Začudo, nije lažna vest.

U najkraćem – policija je uhapsila 13 ultradesničarskih likova koji su poodmakli u pripremama da otmu guvernerku Mičigena Grečen Vitmer i sa još oko 200 saučesnika jurnu na institucije te savezne države i uvale SAD u reprizu unutrašnjih oružanih obračuna od pre skoro 160 godina. Nisu mogli da joj oproste zavođenje restriktivnih mera protiv širenja covida-19, koje su doživljavali kao “tiraniju”.

Munjevito su se raširile glasine da su zaverenici bili “ohrabreni” kritikama koje je merama opozicione mu Vitmerove upućivao lično predsednik Donald Tramp, ne libeći se ni da tvituje da treba “osloboditi Mičigen”. Bela kuća je energično opovrgla postojanje bilo kakve veze između ta dva različita ispoljavanja neslaganja s guvernerkom. Uverljivosti demantija doprineo je i iskaz jednog od konspirativaca da oni i u Trampu vide “tiranina”, kao i da im je “neprijatelj svako ko radi za vlast”.

Mičigenska turbulencija nadovezala se na tekuće sve oštrije američke polarizacije. U sadejstvu dva valjda najmoćnija faktora maksimalne sistemske i društvene dramatizacije – virusne i epidemije “izborne groznice”.

Kao retko kada u novijoj istoriji došlo je do dubokog preispitivanja Amerikanaca. Uz predstave, u krajnjoj liniji uvek političke, prepune i fauliranja i foliranja. Grubost se ispoljava u rastu ekstremističkog nasilja, a prenemaganje u insceniranju ideoloških opasnosti po jedinu supersilu.

Amerika pritom deluje kao da je zatečena usred internog Hladnog rata iako je iz globalnog izašla kao pobednik pre tri decenije. Većeg paradoksa od toga valjda nije bilo. Pokušaću da to, natenane a sažeto, raščlanim samo u dva primera.

Prvo, do razmaha desničarskog ekstremizma, kao u mičigenskom slučaju, dolazi u vreme kad se “besni belci”, na čijim je glasovima Tramp dogurao do Bele kuće (kao kontra njegovom prethodniku, prvom crncu, a zapravo melezu, predsedniku Baraku Obami), sada osećaju da su dalekosežno ugroženi gubitkom demografske nadmoći. Statističari tvrde, naime, da 2040. belci više neće činiti većinu već samo najveću manjinu u SAD.

U zebnji da bi, kao pri formiranju koalicionih vlada u pojedinim zemljama gde više manjih stranaka preuzima vlast, oni mogli da potpadnu pod dominaciju donedavno podređenih, oni se sada mobilišu da utvrde svoju rasnu sistemsku nadmoć kao neprikosnovenost. To donekle, rekao bih, podseća na situaciju u kojoj na globalnom nivou Kina osporava američku dugovečnu superiornost.

Liči i na nadgradnju Tukididove zamke. Prema toj antičkoj postavci, do međudržavnih sukoba dolazi kad premoć osporava spoljni rival, dok su danas konflikti neposredniji unutar sila nego između njih. Sada evidentno unutar Amerike, a svakako i unutar Kine iako je ona i dalje uveliko zatvorena za podrobniji, realni uvid u njene nesporno rastuće kontradiktornosti.

Drugo, Tramp i njegovi sledbenici ne prestaju da opozicionog pretendenta za gazdovanje Belom kućom Džoa Bajdena etiketiraju kao “trojanskog konja” u Hladnom ratu poraženog komunizma, koji bi da kapitalizam svrgne socijalizmom.

Ne dajte da Amerika dobije prvog socijalističkog predsednika i uzme vam slobode koje uživate, kliču predsednikovi podržavaoci.

Nema, međutim, nikakvog osnova za tvrdnju da bi socijalizam, ma šta to značilo u tamošnjem nadgornjavanju, mogao da izvrši prevrat u vodećoj sili kapitalizma, a koji uveliko primenjuje i Kina, gde je na vlasti KP. Koliki god bio uticaj pristalica demokratskog socijaliste Bernija Sandersa na eventualnu Bajdenovu vladu, ona ne bi ni pomislila, a kamoli učinila nešto što bi ličilo na trampu uvežbanog kapitalizma za uvenuli soj socijalizma.

Osim ako se pod takvom “nakaznošću” (koja obuhvata i zapadnoevropsku socijaldemokratiju) ne podrazumeva zdravstveno osiguranje za sve, povećanje poreza za najimućnije, pravo na pobačaj, povećanu pristupačnost siromašnih univerzitetima, pa i prikladniji prihvat imigranata u zemlji koju su imigranti i stvorili. Bajden bi, pride, da ojača sada oslabljene veze sa saveznicima, protiv onih koji osporavaju nadmoć Zapada, a čiji lideri kao da gode Trampu bar zbog dugovečnosti njihovih ličnih vladavina iako su one u SAD ograničene na “samo” dva mandata.

A šta se sve nas to tiče? Tramp iskazuje veću elastičnost u rešavanju kosovskog pitanja, što se odavde zvanično pozdravlja, a Bajden, koji na tako nešto i ne pomišlja, uverava u poboljšanje sada narušene saradnje SAD sa EU, kojoj službeno težimo.

Na ovdašnjoj vlasti je da se u tome nekako snađe. Čak efektivnije nego “balkanizovani” Amerikanci i članice Evropske unije.

A to znači – ili ćemo kompromisno rešiti kosovsko pitanje, koje je nama uslov svih uslova za određivanje doza nas u svetu i sveta u nama, ili ćemo ostati u sferi nadmetanja velikih sila. Koje u velikoj meri ne znaju ni šta bi pouzdano sa samim sobom, a kamoli međusobno i sa ostalima, što bi primenjeno na nas moglo da znači da ostajemo na terenu grube igre s fauliranjima i foliranjima.

Fauliranjima jer ostajemo “moneta za potkusurivanje” velikih sila. A foliranjima – kao da mi to ne znamo, dok se prsimo kako ne podležemo spoljnim pritiscima, a kojima se obavezno prilagođavaju čak i velesile koje o nama odlučuju…

(Novi magazin)

Napišite komentar