Momčilo Pantelić: Alarm u prašumi

E dogurasmo i dotle da se jedna zemlja osumnjiči za ekocid, ekološki pandan genocida. Takvo nepočinstvo je sa raznih strana pripisano, doduše neozvaničeno, vlastima Brazila.

Prebacuje im se da su podsticale podanike da pale prašumu Amazonije i pretvaraju je u gradilišta, farme i njive, ne mareći što tako amputiraju “pluća planete”, ugrožavajući opstanak ne samo lokalne flore i faune nego i ukupni prirodni poredak na Zemlji. Što su, dakle, zabatalile nepobitan interes čovečanstva zarad umišljene nacionalne vajde i tako se isprsile kao nova vrsta “globalne opasnosti”.

Brazilski predsednik Žair Bolsonaro ništa od toga ne priznaje i odbija ponude, kao i zahteve da se raznim spoljnim intervencijama i poduhvatima domaćih alternativaca spreči dalje pustošenje Amazonije, a doprinese vanrednom pošumljavanju. Toliko se rasrdio, da je nevladine organizacije optužio za “podmetanje požara”, a spoljne sile za “kolonijalni mentalitet”.

Upustio se pritom u žestok duel s najžešćim kritičarom i liderom koji je “amazonsko pitanje” uveo u samit Grupe sedam industrijskih sila, francuskim predsednikom Emanuelom Makronom. Nije se libio ni seksističkog izrugivanja na račun rivalove supruge Brižit, na šta mu je Makron uzvratio: “Nadam se da će Brazil uskoro dobiti predsednika koji će dobro raditi svoj posao.”

Njihov dvoboj potvrdio je da je svet dospeo u novu fazu traganja za linijom koja razdvaja apsolutni i globalizovani suverenitet. Apsolutisti, u koje spada Bolsonaro, iako trpi nadimak “južnoamerički Tramp”, smatraju da se ništa ne može nametnuti jednoj naciji ako ona na to ne pristaje. Globalisti, poput Makrona, misle pak da je svaka zemlja dužna da svojim unutrašnjim potezima ne šteti univerzalnim interesima (kao u amazonskom slučaju), da internacionalni poredak, kakav-takav, zavređuje da se u delikatnim situacijama nacionalno ustrojstvo prilagodi njemu.

Nijedan od ta dva pristupa ne važi za sve, naravno. Priznao ko to ili ne, tek apsolutni suverenitet postoji samo na papiru, dok je globalni u neizvesnoj tranziciji. Ko ne veruje, neka se priseti sudbina Avganistana, Iraka, Sirije, Libije, Balkana, Jemena, samovolje velikih sila, pa i njihovog dobrovoljnog prepuštanja dela suvereniteta Ujedinjenim nacijama, Evropskoj uniji, Međunarodnom monetarnom fondu.

Amazonski alarm je novost bez presedana. Prvi put se u novijoj istoriji jedan konkretan ekološki problem ispostavlja kao neposredan izvor dalekosežnog međunarodnog zaoštravanja.

Iz mnoštva iščitanih analiza izdvajam četiri. Jedna upozorava, druga ohrabruje, treća zastrašuje, četvrta iščekuje.

Komentator Atlantika sluti da je pustošenje Amazona opasnije od oružja za masovno uništavanje. Sugeriše, posredno, da se tamo opstanak ugrožava pod maskom napretka, tako da benignošću prekriva malignost.

Brazilsko-američki specijalista s Harvarda Roberto Unger argumentuje u Njujork tajmsu da se ne može tražiti od Brazila da 61 odsto teritorije tretira kao nacionalni park (Amazoniju). Za rešenje je, dodaje, potreban mogućan inovativan pristup, kao i spoljna podrška, uz poštovanje suvereniteta.

Takođe harvardovac Stiven Volt u magazinu Forin polisi računa da je “samo pitanje vremena kada će velike sile pokušati da zaustave klimatske promene svim neophodnim sredstvima”. Pa provokativno improvizuje scenu u kojoj veliki rat, tim povodom, izbija 5. avgusta 2025. (gde baš nađe godinu koja se namiče kao najbliža za učlanjenje Srbije u EU).

Optimizam nije procurio ni sa samita G7 u Bijaricu. Za gašenje po Amazoniji napabirčeno je svega 20 miliona dolara. Ali obećan je ambiciozan plan za vidanje “pluća sveta”, koji bi se obnarodovao sledećeg meseca na godišnjem zasedanju Generalne skupštine UN.

Niko ne brani da očekujemo veliki obrt. Situacija ne bodri: prema podacima stručnjaka, koje je preneo Nešenel džiografik, države i privatnici godišnje ulože 100 milijardi dolara za seču šuma radi pretvaranja u poljoprivredno ili građevinsko zemljište, a samo jednu milijardu u očuvanje gora.

UN istrajno upozoravaju da je degradiranje životne sredine “pretnja međunarodnom miru i sigurnosti”, pa i da će se nekih 200 miliona ljudi prisilno preseliti zbog svakojakih klimatskih lomova. Premestiće se, na primer, i glavni grad Indonezije jer Džakarta postepeno, ali sigurno “tone”.

Dok mnogi beže od vode i ustežu se od seče stabala, lideri naše prestonice za to kao da ne haju. Po njoj seku li seku, i sa uzvišenih Terazija centar spuštaju na reku, na tzv. Beograd na vodi.

Uporedo se ovde ekologija ispostavlja kao problem koji će se rešavati duže od pitanja Kosova. Uprljaniji smo čak i od igara oko južne pokrajine.

Nije ni Evropi lako sa Amazonijom. Pedantni hroničari je prozivaju da je svojim apetitima doprinela pustošenju prašume. Ako zaista žele da kazne Brazil, napominju, moraju da se odreknu uvoza tamošnje govedine jer se šume pale, uz ostalo, da bi stada imala više ispaše i industrija mesa bolje uslove za preradu.

A takvo odricanje teško je zamisliti. Bar kao i obistinjenje ideje, za koju je zainteresovan Donald Tramp, da se Amerika od uragana brani nuklearnim bombama bačenim u grotlo vihora. Ili da mi shvatimo da je priča o Amazoniji poučnim delom i priča o Srbiji, razapetoj između dve vrste suvereniteta.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike