Knjige i muzika vs. panika i neizvesnost

Foto: Privatna arhiva

Nekadašnja novinarka agencija Tanjug, Beta i Novog magazina Mirjana Pantić profesorka je novinarstva i komunikacija na njujorškom univerzitetu Pejs.

Umetnost kao terapija protiv korone

“Gospođice, dajte da vam pomognem”, obratio mi se gospodin u avionu za Čikago dok sam pokušavala da ubacim svoj mali kofer u prtljažnik iznad sedišta. “Težak je”, odgovaram. Nije se obazirao već je uzeo kofer i podigao ga. Po izrazu lica bilo je jasno da ga je zatekla težina tako malog kofera. Pogledao me je, a ja sam samo slegla ramenima i rekla: “Knjige.”

U koferčić tih dimenzija putnici obično stavljaju preko potrebne stvari. Ako im izgube kofer koji su čekirali ili otkažu naredni let, bar će im se pri ruci naći čist veš i sredstva za higijenu. Sreća da sam to uspela da uguram među one knjige jer kad sam stigla u Čikago zatekla me je vest o nevremenu i otkazivanju lokalnog leta do Tenesija, koji je bio moja krajnja destinacija. Pošto nisam mogla da nastavim put te večeri, uzela sam kofer i otišla u obližnji hotel da prespavam. Iz kofera sam izvadila dnevnik Čarlsa Bukovskog s početka 90-ih i plazmu, pa sam počela da grickam i čitam. Više ništa nije bilo tako strašno, ni nevreme ni neizvesnost da li ću se ukrcati na drugi avion ujutru. Posle nekoliko stranica knjige zaboravila sam muke.

Pandemija

Njujork, gde sam se preselila iz Tenesija pre tri i po godine, doživeo je snažan udarac pandemije u proleće. Biblioteke i muzeji bili su zatvoreni i svi smo bili prinuđeni na karantin. Ono što je činilo da se osećam živom u toj izolaciji jesu trčanje, ulična umetnost, gradska arhitektura, muzika i knjige. Svakodnevno sam slušala pesmu “You know my name” Krisa Kornela, tragično stradalog frontmena bendova Audioslave i Soundgarden. Refren pesme “Arm yourself because no one else here will save you”, koji u prevodu znači “Naoružaj se, jer ovde nema nikog drugog ko će da te spase” u neku ruku je sumirao kako se većina nas ovde osećala. Samci u Njujorku, mnogi od nas imigranti, daleko od najbližih, sami u novoj, potpuno nepoznatoj borbi. Koliko god teška, ova i mnoge druge pesme koje sam slušala dok sam trčala kroz pust grad i razgledala slikovite murale i arhitekturu činili su da se osećam da nije još sve gotovo.

Igraj dok možeš

Osam meseci nakon glavnog covid-udarca na Njujork svakodnevno slušam pesmu Mišel Gurevič “Dance While You Can” ili “Igraj dok možeš”. Uz knjige i plodove umetnosti, muzika me drži da ne potonem. Te dragocenosti su uvek bile moj izvor života, ali su tokom pandemije postale i neophodna terapija. I da se razumemo – zahvalna sam što živim u veku napretka medicine i nauke, koja je za nekoliko meseci otkrila efikasnu terapiju za ublažavanje simptoma virusa. Ali mislim da uz lekarsku ne treba da zaboravimo i na onu drugu terapiju koja nas čupa iz stanja vegetacije i pomaže da izguramo teške dane. Zato kupite knjigu, kartu za virtuelni koncert, uramljenu fotografiju, sliku ili šta god vam je po meri i tako pokažite zahvalnost i onima koji kroz svoj talent i posvećenost čine da se osećate živim.

(Novi magazin)

Napišite komentar