Jelka Jovanović: Pucanje šavova

Miladin Ševarlić i Sandra Božić, dan, dva, Aleksandar Martinović dva, tri dana, Boško Obradović četiri, sa izgledima da svoj, kako kaže, demokratski post nastavi u društvu kolege Ivana Kostića kome je sreda bila drugi dan.

To je epilog tri štrajka glađu petoro poslanika, prvog poznatog po narodnoj nošnji, drugo dvoje vladajućih i poslednje dvojice opozicionih. Ševarlić je, kao poslovični Marko, u sumrak ovog parlamenta tražio skupštinsku sednicu o potvrdi teritorijalnog integriteta Srbije (Kosovu), pa je pokušao da je isposluje javnim štrajkom glađu. Pridružio mu se Obradović, koji je nenadano rešio da se premetne u Gandija, a zbog njegovih poznatijih metoda borbe, gladovanju pred parlamentom priključili su se Martinović i Božić – dok tužilaštvo ne pokrene postupak protiv napadača na poslanika Marijana Rističevića, koji je uz nekoliko lakših povreda ostao i pocepanog sakoa…

Nezadovoljan što su mu Martinović i Obradović uzeli protest i medijsku pažnju, Ševarlić se brzo povukao, kao i poslanica Božić posle poziva predsednika SNS. Martinović je isto učinio čim je protiv Obradovića i ostalih pokrenut postupak… Dan ranije podržale su ga pristalice SNS na “spontano organizovanom” masovnom skupu, uz slične metode koje su dva dana ranije primenili “dverjani” Rističeviću. Obradović ne odustaje, s tim što, uz Kosovo, traži i odlaganje izbora, kao i ocenu ustavnosti nedavnih izmena izbornih zakona…

Ima precizna izreka koja dobro opisuje izvedenu “studiju slučaja”, ali nije dovoljno pristojna iako su i učesnici i posmatrači ludi i zbunjeni. Ovaj skupštinski saziv isterao je mandat i kusur, pa je Ševarlić više od četiri godine mogao da gladuje, javno štiteći celovitost države; Martinović i Božić su najmanje tokom te četiri godine imali sijaset prilika da traže reakciju tužilaštva, štaviše, bili bi pioniri u tome jer su na meti huligana bili protivnici vlasti, uzbunjivači, vlasnici parcela koje preče gradnju preke potrebe… Napokon, Obradoviću ne manjka ideja, energije i medijske pažnje, pa je mogao gandijevski/hrišćanski da protestuje javno svaki božji mandatni dan.

Nema, naravno, spora da su goruća pitanja i KiM, i tužilaštvo, i Ustavni sud, ali i sam parlament koji je podređen osionoj izvršnoj vlast do mere koja poništava politički sistem i život. Izborni uslovi su posebna priča, ali bez suštinskih izmena zbog izrazite premoći vladalaca, s jedne, a sa druge strane fokusa opozicije na bojkot.

O svemu tome i još mnogo čemu poslanici su mogli i morali da raspravljaju i odlučuju, a nisu, ne samo petoro javnogladujućih nego i gro od 250 tribuna. No, većina predstavnika vladajuće koalicije utrkivala se u podaništvu Vladi i predsedniku i apsolutnom dezavuisanju opozicije, negujući otrovan politički jezik i manire – koji u postepidemijskoj fazi kulminiraju opasnom tvrdnjom o saveznicima korone. Mogla je i opozicija da se sabere umesto da se deli, tužioci i sudije da rade svoj posao bez miga sa Andrićevog venca ili iz Nemanjine… Mogli su, a nisu.

Zato sada Srbija puca po šavovima, baš kao zlosrećni Rističevićev sako. Pitanje je kad će pući svi konci jer su omraze prevelike, a u narednim kampanjskim nedeljama biće i više podsticane.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike