Jelka Jovanović: Bajka o izborima i bojkotu

Posle duge izborne pretkampanje vlasti i isto toliko duge kampanje za bojkot izbora dela opozicije, Srbija je formalno pred izborima – redovnim parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim u najvećem broju opština, gradova i pri/gradskih opština Beograda.

Kad ovaj broj Novog magazina bude pred čitaocima, ključni akteri će staviti paraf na raspisivanje izbora; iako se u vreme nastajanja ovog teksta čeka na Vučićev povratak iz SAD za delovanje na nivou države, biće to 26. aprila, pošto je Pastor već u utorak raspisao izbore u Vojvodini, a dogovor vlasti je da se svi izbori održe istog dana.

I, da, što svi kao zaboravljaju, “severna” pokrajina će imati lokalne izbore, za razliku od “južne”.

Da je Srbija uređena i uredna zemlja, pre dodatka sledila bi tačka; vest ko vest, kampanja tek sledi, pa će narednih sedmica biti materijala i za izveštavanje i za komentarisanje. Odnosno, bilo bi da je ovo uredna i uređena zemlja u kojoj stranke i drugi politički akteri iznose svoju političku ponudu građanima, direktno se sučeljavajući, skladno programima. Ali, Srbija je pretpolitičko društvo u kojem se, uprkos višedecenijskom novom višestranačju, demokratija skrila u mišju rupu iz koje virka samo kao karikatura i farsa.

Zbog toga su ovi izbori redovni samo po kalendaru, a po svemu drugom vanredni, pri čemu su čak i suvišni jer i vlast i opozicija koja izlazi i koja bojkotuje izbore znaju da je reč o nekoliko procenata. Za apsolutnu vlast koalicije koju predvodi Vučić. No, najviše su vanredni – mada i to sve manje! – po uzavreloj atmosferi u kojoj će biti održani, raspolućenosti Srbije na dva dela (ne polovine, kako misle optimisti!) u kojoj jedni gorljivo brane Vučića, iako izbori nisu predsednički, a drugi ga podjednako gorljivo osporavaju. Što će reći da se politički, a time i građanski život u Srbiji sveo samo na jednu kotu – Vučića; neki su iznad nje, neki ispod, sve ostalo je nevažno, uključujući same izbore, a sledstveno i bojkot. Sledstveno sistem, sledstveno Srbiju samu.

Živimo, što bi rekao uvek nadahnuti Mićko Ljubičić, u bajci koja je bila davno, pre nedelju dana, godinu. Ili više njih. I izgleda da većina živi u njoj, ako ne baš rado, onda ni odveć nerado, ali ne zbog bajkovitog života u kojem glavni junak savlada ale i vrane da se domogne ključeva carstva u kojem će, zahvaljujući njegovoj čestitosti i čistoti, svi živeti beskrajno dugo, dobro i lepo. Ta je bajka ovde zamrla još sa Baš Čelikom – ljudi žive živote, životare jer im ne pada na pamet da je moguće drugačije, da postoje mesta u kojima televizori nisu zamena za mozak, gde se ponekad pomučite da zaradite, ali zaradite; mesta gde onaj koji drugačije misli – ili vas sa ekrana ubede da drugačije misli, a posebno dela – nije neprijatelj već prosto takmac. Politički…

E, otuda cvet Srbije – koji će, o mores, o tempora! biti i dokaz uspeha izbora i bojkota! – neće ni glasati; otišli su tamo negde i ostavili nas ovde, nemoćne, nevoljne ili kako god ko doda, da se izborimo za sopstveno postojanje, dostojanstvo i život bez ulagivanja “suparnicima”.

A jedni izbori i jedan bojkot nisu dovoljni za to.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike