„Igra prestola“ je praznik komercijalnog licemerja

Oksfordski rečnik fanfiction, fanfikšn, fanovsku, obožavateljsku literaturu, ili još bolje "fanovsko delo", definiše kao delo čiji je autor ljubitelj tuđe knjige, TV serije ili filma, i koristi njihove likove kao svoje.

Definicija je pomalo nepotpuna jer je ključno da fanovsko delo ima uporište u omiljenom univerzumu i da je tim delom uložen trud da se postojeće priče prošire.

Svakako je uobijačeno da se likovi uzimaju kao noseći, ali to nije presudno bitno, mogu se javiti i novi likovi, a sudbine postojećih mogu biti i drugačije od zamisli originalnog autora.

Recimo da se fanovskim delima stvaraju paralelni svetovi u odnosu na već postojeći, autorov.

Kakve to ima veze sa serijom "Igra prestola"?

Pa pre svega u tome što se gornja definicija za sve posle pete sezone može primeniti i za ovaj "planetarni fenomen", ali i zato što nove sezone, pogotovo pred kraj završne za kojom vlada nezapamćeno interesovanje, imaju malo veze sa idejama književnog serijala Džordža Martina.

Toliko, da je Martin pre početka emitovanja osme sezone izjavio da ne zna kako će se serija završiti i da to nema veze sa onime što radi za roman "Vetrovi zime", pretposlednjem u serijalu, na koji se čeka već osam godina.

"Igra prestola" je unikatna po tome što se dogodilo da je ekranizacija jednog serijala u nastajanju "pretekla" radnju iz svog predloška.

Zbog toga je načinjeno solomonsko rešenje da serija nastavi da ide svojim tokom, dok Martinove ideje za poslednja dva romana i okončanje sage ostaju, manje ili više, misterija.

Sve to ne bi bio nikakav problem u doba opšte serijalizacije i dominacije isključivo najisplativijih projekata sa unapred zacrtanom ciljnom grupom, da  Džordž Martin do snimanja visokobudžetne serije nije bio jedan od najvećih protivnika fanovske literature, preteći tužbama svima koji bi se usudili da svoje ideje smeste u njegove zamišljene svetove i smatrajući takvu vrstu dela povredom autorskih prava.

Nažalost, u opštoj pomami za završnim epizodama, retko se čuju disonantni tonovi i reč koja bi ovo najbliže opisala, a to je – licemerje.

Skretanjem sa originalnog toka priče u visokobudžetni fanfikšn likovi iz književnog serijala polako poprimaju obrise likova očekivanih za TV serije.

Džordž Martin je dobro poznat po surovosti i nemilosrdnosti prema svojim junacima i to mu je bila jedna od najupečatljivijih karakteristika.

Martin je toliko odraz novog veka da se sa Tolkinom čija su dela imala utemeljenje u predanjima zapravo i ne može porediti – seks, brutalnosti i makijavelističko ponašanje aristokratije imaju ne samo osnove u istoriji, nego i u modernoj politici.

Međutim, upravo jedan od tih glavnih aduta biva oslabljen jednim drugim makijavelizmom, a to su zahtevi televizijskih producenata i publike, gde među ljubiteljima počinju da se javljaju sumnje da se scenario koriguje prema priželjkivanjima gledalaca.

Ne bi tu bilo ničega spornog da je reč o striktno televizijskoj seriji, ali nikad ne bi trebalo izgubiti iz vida da je "Igra prestola" svoj život započela kao književni serijal. I to vrlo kvalitetan.

I u vreme dok je serija pratila radnju iz romana bilo je jasno da je reč o vrlo ambicioznom, ako ne i nemogućem poduhvatu.

Romani su zasnovani na pažljivo izvajanim likovima, veoma komplikovanim, a samim tim i životnim, likovima koji od čitaoca zahtevaju punu pažnju da bi njihova dela i motivacije bili shvaćeni i prihvaćeni.

Televizijska serija je sasvim drugačiji medij i poseduje limitirane načine da lik u takvoj meri približe gledaocu.

Ograničenja televizijske serije kao medija od samog su starta pojednostavljivala Martinove junake i bilo je potrebno poznavati književni predložak za dublje razumevanje radnje.

S druge strane, televizijska publika mogla je da prati tok radnje, ali bivala je uskraćena za punu snagu Martinove mašte i sposobnosti da svoje likove izvaja.

S tim manjkavostima televizijska serija je opet sa delimičnim uspehom težište prebacivala na jednako komplikovan izmaštani svet.

Sa podizanjem budžeta, svi ti egzotični gradovi i ezoterična bića postajali su vizuelno raskošniji, ali mogli su samo donekle da dođu do suštine autorovih zamisli.

Samim tim, iz aspekta vernih gledalaca, nije tranzicija ka fanfikšnu bila tako bolna.

Ali ostaje sumnja da i pored sveg planetarnog uspeha, neka književna dela naprosto nije moguće na pravičan način ekranizovati.

Na kraju krajeva, kad govorimo o seriji, spominjemo njeno ime, "Igra prestola".

A zapravo je reč o naslovu prvog romana, dok se uglavnom zaboravlja da je naziv serijala "Pesma leda i vatre".

Možda tu negde i leži poenta, jer kada gledamo seriju, ne gledamo toliko "Pesmu leda i vatre", već – "Igru prestola".

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike