Dimitrije Boarov: Strah od recesije

U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

Naime, centralne banke obično snižavaju svoje kamate stope iz straha od moguće dolazeće privredne recesije, a u želji da pojačaju kreditnu aktivnost, dok se državni investicioni ciklusi obično najavljuju kada neka država računa da će povećanim investicijama (i povećanim zaduživanjem) ubrzano podići stopu privrednog rasta da bi očuvala kreditnu sposobnost. U našem slučaju problem deluje nešto jednostavnije. Jer, niti je referentna kamatna stopa NBS naročito efikasan privredni instrument u privredi u kojoj se četiri petine kredita indeksira u evrima, a javni dug je i dalje iznad 50 odsto BDP-a, niti se najava novog državnog investicionog ciklusa može posmatrati izvan narastajuće predizborne retorike državnog vrha uoči predstojećih parlamentarnih izbora sledeće godine – a ta retorika u Srbiji malo koga obavezuje.

Neki stručnjaci, poput Đorđa Đukića, smatraju da je NBS zakasnila sa energičnijim smanjenjem referentne kamatne stope, kad su pre nje i američki FED i Evropska centralna banka (smanjili, odnosno zadržali nisku kamatnu stopu), takođe iz straha od nove svetske recesije. Iako američka privreda još ne posrće, a pad nemačke industrije u junu (od 1,5 odsto) još nije dramatičan, pa Berlin i dalje knjiži velike suficite kako u robnoj razmeni sa svetom tako i na tekućem računu platnog bilansa. Ipak, strah svetskih emisionih bankara od nove krize nije bezrazložan, s obzirom na politički veoma rovitu globalnu atmosferu u kojoj jedino dobro plivaju neodgovorni lideri.

U Srbiji je volumen “repo operacija” (kad NBS trguje hartijama od vrednosti) relativno mali, a razlika između referentne kamate i one koju plaćaju privrednici koji se zadužuju u dinarima (oko 5 odsto), te građani (čak 10 odsto), pa dosadašnji pokušaji da se privredna konjunktura u Srbiji pogura sniženjem kamata nisu dali naročiti efekat. Pri tome treba imati u vidu da NBS s razlogom mora da igra oprezno jer, na jednoj strani, kod naroda nije zaboravljena Miloševićeva inflaciona stihija početkom devedesetih godina prošlog veka, a na drugoj strani Srbija ne sme ponovo da se kocka ni sa ovim niskim kreditnim rejtingom u svetu, koji je mukotrpno stican da bi se država nedavno mogla povoljno zadužiti na svetskom tržištu za onu milijardu evra.

Najavu novog investicionog ciklusa od 12 milijardi evra u naredne četiri godine, koju je izrekao predsednik Vučić, većina stručnjaka ne shvata suviše ozbiljno i smešta je u buduću predizbornu reklamnu platformu njegove stranke. U stvari, ako bi privredne prilike u Srbiji išle uvis po nekoj normalnoj krivulji, finansijski gledano, taj ciklus ne bi imao neko baš “kejnzijansko obeležje” jer država ne bi morala ići u neke duboke minuse. Međutim, kada predsednik kaže da bi u tom ciklusu (dakle za četiri godine) gradovi Srbije sredili kanalizaciju i obezbedili čistu pijaću vodu (na primer), onda malo ko u to veruje. Prvo, za takav poduhvat bila bi potrebna hitna fiskalna decentralizacija, kojoj današnji tip sistema u Srbiji, blago rečeno, nije sklon. Zatim, bi trebalo da se dovedu u red lokalne administracije i koliko-toliko sredi urbanistički haos. Pre svega toga morala bi biti rehabilitovana urbanistička struka, koju su na marginu gurnuli sebični interesi lokalnih političara iz vladajuće koalicije, itd. U stvari, nacionalni investicioni ciklus će se verovatno svesti na finansiranje izgradnje beogradskog metroa, ali to je teško “prodati” celom biračkom telu Srbije.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike