Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

Ispada da se “politika dve stolice” konačno isplatila i da je bila dalekovida. Tobože, nismo dozvolili da nas Evropa ostavi na cedilu (kao što je digla ruke od Severne Makedonije i Albanije), a stara radikalska ljubav prema pravoslavnom stožeru, dosad tanko prikrivena evropskim interesima Srbije, sada može da se rasplamsa. Vučić i njegova vladajuća koalicija mogu da se vrate svojim izvorima i izbiju iz ruku opozicije njihove ruske karte, a kosovski problem može, odavde do večnosti, da se koristi “za očuvanje vere i nacije” po staroj, dobro razrađenoj šemi i u okvirima “azijske demokratije” u kojoj se zna “ko kosi, a ko vodu nosi”.

Nominalno, ne mora da se menja ni slogan da Srbija može da izgradi demokratske institucije i da propagira “evropske vrednosti” i bez hladne, birokratizovane i arogantne Evrope “koja nas je bombardovala zajedno sa Amerikancima”. I to bez stalnih briselskih ucena i rokova, formulara i famoznih poglavlja sa dosadnim zahtevima oko ljudskih prava, među kojima su i ona koja su suprotna “našoj tradiciji i običajima”.

Postoji, istina, problem da su interesi ljudi i privrede u Srbiji toliko povezani sa sudbinom Evrope, da ih nikakva proazijska politika srpske elite i njena politička propaganda, sa bučnim efektima u širokim slojevima “narodnog mišljenja”, od nje ne mogu jednostavno razdvojiti, osim u slučaju neke velike katastrofe, političke ili ekonomske, svejedno. Svi dosadašnji pokušaji da se Srbija “premesti” na Istok, i oni spolja, ali najviše oni iznutra, sudarali su se, upravo u tom narodu, sa otrežnjujućim činjenicama da je Srbija oduvek zavisila od Evrope i da ju je, gotovo instinktivno, oduvek oponašala. Uostalom, čak i ta Srbija, koja je večito maštala o svojoj suverenosti, sa osloncem na “prijateljske sile na Istoku”, uvek je od siromaštva i nedostatka perspektive bežala ka Evropi jer je tamo ta “suverenost” imala više komfora nego među istočnim silama sklonim “ograničenom suverenitetu”.

U tom smislu, vlast u Srbiji će biti na velikoj muci u narednom razdoblju. Verovatno će se pokušati sa nastavkom uhodane politike “dve stolice”, o čemu svedoči i debelo zamotano i prilično nemušto “saopštenje” ministarke za evropske poslove Jadranke Joksimović (Politika, 21. oktobra), da će se “politika evrointegrisanja odgovorno voditi u svakom aspektu”, uz “produbljavanje regionalnih manira EU organizacije”(?), itd. Neko će reći da nam ništa drugo i ne preostaje.

Sve bi, kao i uvek, trebalo posmatrati s pogledom u neizvesnu budućnost – i Srbije, i Evropske unije, i Ruske Federacije i svega ostalog. Jer, sve je danas u komešanju i teško je predvideti šta će se već sutra dogoditi ili početi da se događa. Jedino je sigurno da su evropske plate i penzije, automobili i frižideri, a naročito politička i ljudska prava bolji u Evropi nego na Istoku. I to će tako verovatno biti dok je sveta i veka.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike