Dimitrije Boarov: Skupa bezbednost

U takozvanim normalnim demokratskim državama, kojih je, istina, na zemljinoj kugli sve manje, parlamentarne rasprave o budžetu za predstojeću godinu obično predstavljaju politički događaj od najvećeg značaja i najčešće privlače pažnju najšire javnosti.

Jer se u državnim budžetima prepoznaju kratkoročni (pa i dugoročni) planovi elite na vlasti i pri tome se uočava kako će teret finansiranja tih planova biti raspodeljen na društvene slojeve. Vlada i vladajuća većina se, u normalnim zemljama, na budžetskim pitanjima najžešće sukobljavaju sa opozicijom, koja baš na tom terenu uvek ima izvesnu prednost jer može da tvrdi da je država preskupa (naspram onoga što daje građanima) i da je troškovni teret države nepravedno, to jest pogrešno raspodeljen.

Kod nas u Srbiji, čak i u parlamentu, a u široj javnosti pogotovo, budžetske rasprave su svedene na pitanje kolike će biti plate državnih uposlenika i koliko će se dodavati (ili oduzimati) penzionerima, dok se o usmerenju ekonomske politike i politike u celini (to usmerenje sadrži svaki državni budžet) praktično i ne raspravlja. Za takvu marginalizaciju parlamenta i njegovog stava prema državnom budžetu koji vlada predlaže za narednu godinu odgovornost prvenstveno snosi vladajuća većina, koja je raznovrsnim poslovničkim trikovima (na primer, sa mnogobrojnim svojim “fiktivnim amandmanima” u okviru famoznih 2.000 amandmana na tekst zakona o budžetu za 2019. godinu) i uglavnom “lapidarnim” ekspozeima ministara finansija o planiranoj ekonomskoj politici, faktički pokazala da u njoj dominira shvatanje da je budžet “poklon Vlade narodu” i da o njemu i nije potrebna neka diskusija već da su potrebni samo aplauzi. Rečju, ove godine ispada da se o budžetu Srbije za 2019. godinu vodi rasprava samo između Vlade i njenog savetodavnog tela – Fiskalnog saveta.

Iako, iz nekog razloga, retko gledam TV prenose skupštinskih debata, imam utisak da je ove godine i “načelna rasprava” o budžetu Srbije za 2019. godinu pala u senku tekućih političkih atrakcija i novog regionalnog zaoštravanja oko Kosova povodom tamošnje odluke da se na robu srpskih i bosanskih izvoznika uvede prohibitorna taksa od 100 odsto, što je, dakako, apsurdno sa gledišta činjenice da je Priština preko Unmika potpisnik Cefta sporazuma. Na opasan način se tako i sa kosovske strane “legalizuje” okolnost da se trgovina između Srbije i severnog Kosova (pa i većeg dela Kosova u celini) uglavnom odvija po “švercerskim pravilima”.

No, najnovije “zaoštravanje” između Beograda i Prištine, sa gledišta predlagača budžeta Srbije za iduću godinu, deluje “korisno” na jedan šašav način jer opravdava budžetsko planiranje povećanih investicija u bezbednosne strukture. Elem, ako Kosovska skupština doista izglasa transformaciju svojih “bezbednosnih snaga” u vojsku Kosova, ispada logično da i Srbija poveća svoj vojni budžet. To jest, tako izgleda misle vodeći srpski političari i tako će to verovatno biti obrazloženo narodu.

Evo i nekoliko brojki koje iz sadržine Predloga budžeta Srbije za iduću godinu izdvaja beogradski Danas (3. decembra). Javne investicije iz republičkog budžeta se ovim predlogom zakona povećavaju za 30 odsto, sa 127 milijardi dinara ove godine na 165 milijardi dinara iduće godine. No, prema Fiskalnom savetu, čak 46 milijardi dinara od ovih investicija biće usmereno u “bezbednosni sektor” (dakle oko trećina ukupnih javnih investicija), i to pretežno za uvozno oružje i opremu.

Neko će reći da ulaganje samo oko 390 miliona evra u prilično osiromašenu i tehnološki prilično zastarelu bezbednosnu infrastrukturu nije ništa naročito (kad, na primer, toliko na svetskom tržištu košta samo jedan raketni sistem). Ipak bi, međutim, bilo finansijski mudro pronaći neku spoljnu politiku sa susednim zemljama koja ne bi podrazumevala i njihovo i naše sve veće naoružavanje. U tom slučaju bilo bi prostora i za ozbiljnije poresko rasterećenje i privrede i građanstva, bez čega i nema boljeg života.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike