Dimitrije Boarov: Rakete „mistral“

Pošto francuski predsednik Emanuel Makron, čini se, proteklih dana u posetu Beogradu, osim lepih reči i dobrih želja, nije doneo gotovo ništa što bi nas moglo iznenaditi svojom konkretnošću, odjednom je u prvi plan izbilo, navodno potpisivanje sporazuma o nabavci protivavionskih raketa tipa “mistral”, kojima vojska Francuske raspolaže već gotovo 50 godina, a koje bi se, kako kažu neki domaći vojni portparoli, dobro uklopile u srpski PVO sistem PASARS.

Još ne znamo, dakako, ništa o uslovima kupovine ovih raketa zapisanim u sporazumu (ili je notirano samo odobrenje kupoprodaje), pa u tom smislu ni o broju raketa koje se merkaju niti o ceni celog posla. Reč je, inače, o raketama s “neverovatnom moći zaokreta” (kako se izrazio neko iz našeg ministarstva odbrane), a koje su namenjene za borbu protiv niskoletećih aviona (do 3,5 kilometara u visinu), a sa dometom dejstva od šest kilometara.

Komentator Danasa već je (15. jula) zapazio da je ovaj sporazum o raketama izazvao poplavu publiciteta u domaćim tabloidima (koje sve češće predvodi Politika) i pre nego što je potpisan. Jer, naoružavanje Srbije poslednjih godina postaje opsesivna tema ne samo političara s vrha vlasti nego čitavog njenog propagandnog aparata. Počelo je, naravno, veličanjem ruskog antiraketnog sistema S-400 i ta propaganda išla je do tvrdnje da se NATO ne bi usudio ni da bombarduje Srbiju 1999, da je ona imala na raspolaganju taj sistem (a sada se on našao u središtu američko-turskog sukoba oko Erdoganove kupovine u Rusiji, što naša štampa pomno prati). Valjda zato što je ovaj ruski antiraketni sistem preskup ili zbog navodnog Putinovog obećanja da će on i u ruskim rukama poslužiti, eventualno, našoj svrsi, kod nas još nije povedena kampanja da se Srbija opremi i tim oružjem. Možda su “mistrali” dovoljno jeftini i primereniji srpskim mogućnostima?

Toj retoričkoj posvećenosti naših političara snaženju vojske i policije malo ko se suprotstavlja u našoj javnosti. S jedne strane, vojni budžet se zasad ne može smatrati preterano visokim, a sa druge strane, u srpskoj politici (naročito spoljnoj), praktično neskriveno, tradicionalno je kičmeni stav da bez sile i pretnje silom ništa nigde postići ne možete. I zbog toga se smatra da nijedno oružje nije preskupo jer mi imamo onoliko neostvarenih ciljeva, a okruženi smo zemljama u kojima su po pravilu Srbi ugroženi i vape za zaštitom, iz čega sledi zaključak da je i sama Srbija ugrožena.

Valjda jedina naša državna institucija koja je imala kuraži da se na neki način suprotstavi popularnosti naoružavanja Srbije bio je Fiskalni savet, koji je u više navrata istakao da se povećanje naših javnih investicija prošle godine beleži pre svega zbog povećanih izdvajanja za vojsku i policiju. U drugim zemljama to je često drugačije. Na primer, iznenadio sam se kada sam nabasao na jedan govor iz 1953. tadašnjeg predsednika SAD, inače čuvenog generala iz Drugog svetskog rata Dvajta Ajzenhauera. On je tada rekao: “Cena jednog modernog teškog bombardera je sledeća: moderne škole od cigle u preko 30 gradova. To su dve elektrane od kojih svaka opslužuje grad sa 60.000 stanovnika. To su dve dobro opremljene bolnice. To je nekih 80 kilometara asfaltiranog auto-puta. Plaćamo za jedan jedini avion lovac pola miliona bušela pšenice. Plaćamo za jedan jedini razarač novim domovima u koje se moglo smestiti više od 8.000 ljudi.”

Neko će povodom ovog starog “primera” primetiti da je ovu računicu izneo jedan predsednik za čijeg je mandata vojni budžet SAD udvostručen i u vreme kada su SAD već imale 1.600 teških bombardera – ali, uprkos tome, Ajzenhauerove reči o teškom finansijskom bremenu vojnih izdataka deluju kao i danas aktuelne, pogotovu u zemljama koje se i dalje suočavaju sa siromaštvom. Jer, general Ajk je ovoj svojoj računici dodao i reči: “Svaka puška koja se napravi, svaki rat koji se započne, svaka raketa koja se ispali, označava, na kraju, krađu od onih koji su gladni, a nenahranjeni, od onih koji su nahranjeni i kojima nije hladno”.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike