Dimitrije Boarov: Propagira li neko Evropu

Zašto ima toliko malo utemeljene propagande “evropskog puta Srbije” i zašto ni sama ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović nije češće u javnosti.

Iako finansijski paket pomoći, kredita i sedmogodišnjeg budžeta EU u ukupnom iznosu od preko 1.820 milijardi evra, koji je pre neki dan usvojen na vanrednom samitu predsednika članica Evropske unije, još treba da dobije saglasnost Evropskog parlamenta da bi bio efektivan, može se oceniti da je on dobio veliki i uglavnom benevolentan publicitet širom Evrope, pa i u Srbiji. No, osim kod nekoliko gotovo usamljenih “proevropskih” medija, on od velikog orkestra “provladinih” glasila zasad nije iskorišćen za eksplicitnu promociju i propagandu Evropske unije, uprkos tome što je Srbija “na evropskom putu”.

Istina, većina naših novina nije propustila da primeti da će skoro upola manjeljudnija Hrvatska iz spomenutog evropskog paketa dobiti bespovratnu pomoć i jeftine zajmove u ukupnoj vrednosti od 22 milijarde evra. Prema hrvatskim izvorima, tačnije rečeno, Hrvatska će moći da računa na 5,9 milijardi evra bespovratne pomoći u naredne dve godine, te 12,6 milijardi evra zajmova iz budžeta EU i oko 3,5 milijardi evra kredita za oporavak od posledica koronavirusa na njenu ekonomiju. Od komšijskih zemalja velike pare će dobiti i Bugarska, Mađarska i Rumunija, takođe članice EU. Samo je beogradski dnevnik Danas ovu okolnost iskoristio da se direktno pozabavi tekućim proračunom o tome koliko Srbija zapravo gubi evropskog novca zato što je i dalje izvan Evropske unije, pa je ovaj list, između ostalog, izneo procenu da je taj gubitak između 1,2 i 1,3 milijarde evra godišnje (prema dosadašnjem volumenu BDP-a).

Po mom mišljenju, taj godišnji finansijski gubitak mogao bi se proceniti i kao mnogo veći ako bi se uzela u obzir “šira slika”, ali o tome smo godinama bili slabo obaveštavani, dok su se o “poklonjenim” MIG-ovima iz Rusije, na primer, koje smo skupo opravljali upravo kod darodavaca, pisali ditirambi, ode i veliki dosijei ne samo u domaćim tabloidima nego i u takozvanim “ozbiljnim novinama” (mada kao takve nijedne ne znam). Uopšte uzev, teško da neko može osporiti ocenu da su pohvale Evropi povodom neke pomoći Srbiji, čak i iz vrhova ovdašnje vlasti, uvek bile nekako nakisele, a da se povodom skromnih i po pravilu skupih finansijskih ulaganja u Srbiju iz Kine ili Rusije nisu štedeli “bratski komplimenti”. Valja primetiti da Evropu doskoro to nije mnogo uzrujavalo, valjda zbog toga što je vodećim liderima EU bilo jasno da je “evropska orijentacija Srbije”, da uljudno kažemo, uvek nekako bila ambivalentna.

Neko će, dakako, reći da “nije sve u novcu” i da je “istočna duhovnost” za Srbe dragocenija nego zveket “zapadnih para”, što je stav koji se ovde već vekovima prodaje, kao navodno “opšte mišljenje” i deo “našeg identiteta”. Meni je i sam taj stav sumnjive vrednosti, a naročito su mi sumnjivi njegovi uporni prodavci, takozvani “nacionalni radnici”, i te kako vešti i spremni da se bave tekućom političkom trgovinom svake vrste, a tu je novac važan. No, ta priča je poznata.

Važnije je postaviti pitanje zašto ima toliko malo utemeljene propagande “evropskog puta Srbije” i zašto ni sama ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović nije češće u javnosti, pa nisam primetio ni da je komentarisala spomenuto, nedavno usvajanje velikog evropskog finansijskog paketa (možda čeka njegovo definitivno usvajanje).

Ne radi se o tome da se propagira kako su u “drugarskim odnosima” naš predsednik države i, na primer, francuski predsednik Emanuel Makron (ranije su ti “prisni odnosi” bili rezervisani za nemačku kancelarku Angelu Merkel) nego da se građanstvu Srbije objasni da je Evropska unija, čak i takva kakva je, ključni partner Srbije u svetu i da nam bez nje nema potrebnog ekonomskog i svakog drugog razvoja.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike