Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

No, doista, ovaj potez, koji je smešten u projekciju budžeta za 2020, osim političke, ima i dimenziju značajne akcije tekuće ekonomske politike koja u tom pogledu nema podršku ni Fiskalnog saveta, ni Misije MMF-a, a izgleda ni predstavništva Svetske banke u Beogradu. Ove institucije su je čak okvalifikovale kao “neodgovornu”, s obzirom na to da plate u Srbiji i ove godine rastu dvostruko brže od očekivanog nominalnog rasta bruto domaćeg proizvoda.

Oni stručnjaci koji podržavaju povećanje plata, poput Miladina Kovačevića, direktora Republičkog zavoda za statistiku, ističu da bi ova ekonomska mera mogla podržati rast BDP-a, što bi na drugoj strani dovelo do većih budžetskih prihoda, a moguća je u vreme smanjenog javnog duga – pa bi, gledajući u celini, teško postignuta finansijska konsolidacija u Srbiji ostala neugrožena, dok bi zaposlenima naravno bilo bolje (uz “demonstracioni efekat” plata u javnom sektoru na plate kod privatnih poslodavaca). Oni koji kritikuju najavljeni potez Vlade Srbije smatraju, pre svega, da iskustvo pokazuje da u Srbiji nerealno povećanje plata povećava spoljnotrgovinski deficit, koji je i inače u porastu, što u dogledno vreme može da ugrozi njenu platnobilansnu poziciju i u krajnjoj konsekvenci uspori domaću privredu.

Sve ovo podsetilo me je na davnu 1996, kada je tadašnji, čuveni guverner Dragoslav Avramović, nakon što je jednom rizičnom operacijom “spasao” dinar posle hiperinflacije, to jest izjednačio ga s nemačkom markom i istovremeno proglasio njegovu “unutrašnju konvertibilnost” u devize iako je u rezervama imao samo oko 400 miliona maraka – izašao u javnost sa još jednom hazardnom idejom, sa idejom “Singapurskog modela raspodele” (koju je iza zavese zagovarao još 1994). Deda Avram je tada predložio, ukratko, da se politikom raspodele naglo podignu plate u SRJ da bi se ojačala unutrašnja tražnja i pokrenula inače zamrla privredna konjunktura, te da bi se istovremeno privukle investicije koje mogu da izdrže visoke plate, to jest investicije visokoprofitabilnih tehnologija (što je Singapur uspeo, upravo takvim modelom raspodele).

Čak i svi mi koji smo u novinama tada zdušno navijali za deda Avrama, kritikovali smo u početku ovu njegovu ideju jer je Srbija tada imala afričke plate, nikakve rezerve, bila je i dalje pod “spoljnim zidom sankcija” (što je značilo da nema stranih investicija), a državni budžet tek je čekao da mu “refiskalizacija” vrati minimalne prihode (da se prodaja benzina i cigareta vrati sa ulica u legalan promet, itd.). Tek kada je procurilo da je Avramovićevu ideju odbacila grupa promiloševićevih akademika, na čelu sa Kostom Mihailovićem, mi smo razumeli da se u stvari oko raspodele vodi dublja ideološka rasprava.

Naime, Mihailović je svoju kritiku Avramovića (i njegove navodne opsednutosti raspodelom) zaoštrio zbog toga (hajde da citiramo njegovu formulaciju iz famoznog Memoranduma SANU) što zbog duha “posesivnog individualizma i apologije grupnog interesa širim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angažovanja i samožrtvovanja za opšte društvene ciljeve”. A poznato je da su tada “opštedruštveni ciljevi” bili Miloševićevi ratni ciljevi.

Naravno da je danas, posle 23 godine, ekonomska situacija u Srbiji i svetu drugačija, pa se i o politici raspodele mora drugačije razgovarati. Da iduća godina nije godina parlamentarnih izbora, o podizanju plata zaposlenih iznad tempa porasta BDP-a i produktivnosti njene privrede, kao hazarderskoj meri ekonomske politike, moglo bi se normalnije diskutovati.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike