Dimitrije Boarov: Brza pruga, vrline i mane

Ako je po veličini novca koji će se investirati, onda je jedna od ključnih vesti ove godine da je Vlada Srbije posle dugih pregovora zaključila ugovor o rekonstrukciji pruge Novi Sad – Subotica (108,1 kilometar) “težak” 943 miliona evra sa kineskim kompanijama i bankama (?).

Ovaj “komercijalni ugovor”, kako se naglašava, zaključen je u Sofiji, na sedmom samitu Kine i zemalja centralne i istočne Evrope, a u ime Vlade Srbije ga je potpisala ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović. Dakako, reč je o ulaganju u okviru kineskog megaprojekta “Jedan pojas, jedan put”, koji je na istom skupu naša premijerka Ana Brnabić pokušala da prikaže kao “sinergetski” za Kinu i Evropsku uniju. Početak realizacije obnove pruge između Novog Sada i granice sa Mađarskom očekuje se iduće godine, a već se razgovaralo i o obnovi pruge između Beograda i Niša. Inače, kompanije koje će izvoditi radove Čajna rejlvej internešenel i Čajna komjunikejšn konstrakšn već rade na rekonstrukciji pruge Beograd – Stara Pazova, dok ruska firma radi na novom tunelu kod Čortanovaca na istoj pruzi.

To su, otprilike, osnovne činjenice o jednom od najvećih poslova zaključenih ove godine u Srbiji, koje su zasad saopštene javnosti. Naravno da tu nedostaje mnogo informacija koje bi Vlada Srbije morala dodati u narednim danima da bismo znali o kakvom pravnom i privrednom poslu se ovde doista radi. Verovatno je reč o kombinaciji kredita kineske izvozne banke (Exim banke) i ugovora o izvođenju radova na rekonstrukciji sa dve kineske kompanije. U vestima iz Sofije, međutim, ne spominje se nijedna kineska banka, pa se ne može tačno reći kakva je formula garancija Srbije da će preduzeće Infrastrukture železnica Srbije, čiji je v.d. direktora Miroljub Jevtić, takođe potpisao ugovor, vraćati preuzeti kredit, to jest plaćati izvođače radova, kao i na koji način će se to činiti, to jest, možda uz kakve tarife će Kinezi transportovati robu obnovljenom prugom od Pireja ka centralnoj Evropi, pa tako naplaćivati uloženo. Nepoznata su, zapravo, i kamata uračunata u ovaj posao (direktna ili indirektna), kao što ništa ne znamo ni o rokovima otplate, itd.

Još pre oko 136 godina Srbija je, zbog obaveza preuzetih na Berlinskom kongresu, bila prinuđena da uz skupi Bontuov zajam za izgradnju pruge Beograd – Vranje, koji je organizovala pariska Generalna unija, prihvati i nepovoljne ugovore o izgradnji te pruge, ali i o njenoj eksploataciji, a sve je “otišlo u strane ruke”, kako su primećivali tadašnji kritičari. Evo samo jednog primera koliko su skupi izvođači koje iznajmljuje kreditor radova. Kako je u svojim memoarima napisao sam Ežen Bontu, s tadašnjom srpskom vladom bila je uglavljena cena izgradnje pruge od 198.000 franaka po kilometru, a kada je Generalna unija bankrotirala, novi izvođač radova koga je angažovao novi kreditor (Narodni Kontoar za Eskont) spustio je cenu izgradnje za 33.000 franaka. Nadamo se da su kineske banke i kineske građevinske firme napustile takvu, nekadašnju praksu i da Srbija neće stranim firmama previše platiti rekonstrukciju pruge, te da će uspeti da uposli i neke od ovdašnjih građevinskih firmi pošto, navodno, u svim takvim poslovima može angažovati domaću operativu do 49 odsto vrednosti posla.

Današnji kritičari navedenog posla sa kineskim kompanijama na pruzi Beograd – Subotica imaju pravo da traže informacije o osnovnim konturama jednog velikog posla od blizu milijardu evra jer to je zaduženje svih građana Srbije, ali bi pri tome trebalo voditi računa da se radovi na rekonstrukciji jedne važne pruge moraju staviti u širi kontekst srpsko-kineske privredne saradnje. Naravno da taj “širi kontekst” ima i svoju ekonomsku, a verovatno i političku cenu, koja će se morati platiti kad nema dovoljno domaćeg kapitala. To, naravno, ne znači da se visina cene bilo kojeg projekta ne može kritikovati ili braniti. Bar je tako, načelno, u većini demokratskih zemalja.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike