Dimitrije Boarov: Borelova defanzivna strategija

Pre neki dan visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žosep Borel izjavio je da svetu i Evropi preti kriza biblijskih razmera zbog koronavirusa jer će zemlje u razvoju izgubiti sve prihode, budući da je došlo do kraha izvoza, cena nafte i sirovina, a turizam je stao, isto kao i doznake ekonomskih emigranata.

Zbog toga, kaže Borel, Evropska unija mora povratiti “strategijsku samostalnost” u ključnim sektorima privrede i zbog teške krize mora se hitno dogovoriti stvaranje fonda oporavka evropske privrede. U nastavku, on se zalaže za zaštitu i obnovu uloge države (misleći, valjda, i na EU) i bolje uređenje svetskih poslova.

Glavna poenta te zaštite bi, po njegovom mišljenju, bila da Evropa proizvodi više raznih artikala sopstvenim kapacitetima i da se “povrati vrednost strategijske autonomije”. Na kraju, Borel predlaže i da se spreči mogućnost da strane firme na berzama otkupe evropska preduzeća čije su akcije sada jeftine, itd.

Možda je suviše neoprezno pravac ovih Borelovih predloga odmah okvalifikovati kao “defanzivnu strategiju EU” i kao prilaz notornom vokabularu antiglobalizacijske politike (usmerene najviše protiv Kine), ali svi elementi za takvu ocenu izloženi su u ovom njegovom javnom promišljanju za jedan španski list. On kao da zaboravlja da je EU jedan od ključnih korisnika “globalizacije svetske privrede”, pa kao opasan primer navodi da se sada ispostavilo da više od 90 odsto antibiotika u svetu proizvodi Kina, što je navodno neprihvatljivo. A prihvatljivo je da EU i dalje proizvodi najveći deo svetskih mašina visoke tehnologije, da je ogroman izvoznik aviona i automobila, da je i dalje šampion svetskog turizma, da je i dalje dominantni svetski izvoznik hrane, da je ključni trgovac kapitalom i šta sve još ne.

Iako Borel sigurno ne iznosi neki navodno usaglašeni i zajednički stav EU, već sama okosnica ekonomske filozofije koju on predlaže mogla bi da izazove zebnju da se kao odgovor na ozbiljnu svetsku privrednu krizu nudi arsenal mera “samozatvaranja” Evrope, arsenal kakav obično nude stari nacionalizmi – protiv kojih se on, na rečima, eksplicitno izjašnjava. Sve liči na to da se protiv globalizacije nudi, na primer, “supstitucija uvoza”, što je (mi to bar dobro znamo) put u ekonomski ćorsokak, tehnološko usporavanje i društvenu konzervaciju (u krajnjoj instanci). Niko pri tome ne osporava njegovo zalaganje da država u kriznim vremenima subvencioniše ili kvazinacionalizuje određene krupne kompanije koje zapadnu u duboki ponor zbog državnih restrikcija izazvanih koronavirusom (u tom kontekstu on spominje Makronovu najavu spasavanja Er Fransa), ali te mere spadaju više u privrednu državnu taktiku, a ne u “strategiju autonomnosti” EU.

Iako verujem da Borelovi predlozi neće biti prihvaćeni kao platforma buduće globalne privredne strategije EU, on verovatno ne govori samo u svoje ime i sigurno je da i u mnogim manjim zemljama EU postoje slična promišljanja, a reč je o državama koje evropsku zajednicu smatraju dobrim ekonomskim zaštitnikom, sve dok ona ne počne da ograničava njihove partikularne interese.

Ali Evropa može biti dobar ekonomski pomagač svojih članica, samo dok uspeva da održi poziciju jednog od ključnih svetskih izvoznika, to jest dok uspeva da bude jedan od ključnih svetskih igrača.

U svemu tome Srbija bi trebalo da zazire od kvalifikacije da postaje “kineski privredni mostobran” u Evropi jer bi to moglo mnogo da je košta, bez obzira na ovaj ili onaj ishod eventualnog sudara globalističke i autarhijske Borelove ekonomske filozofije. Nažalost, zasad kao da se srlja u nepotrebne nevolje, što je već duže vreme glavna crta naše samohvalisave spoljne politike.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike