Dimitrije Boarov: Akcije i nekretnine

Pre dvadesetak godina naš poznati ekonomista Miodrag Zec povezao me je iz Sava centra, sa nekog savetovanja, ka Terazijama u Beogradu i, onako usput, pitao me: kada ja mislim da će Srbija postati uređena, tržišna, prosperitetna zemlja?

Ne želeći da upadnem u neku Zecovu zamku (što se, kad je on u pitanju, svakome može dogoditi), odgovorio sam lakonski da će to biti kada cene nekretnina krenu naniže, a cene akcija na Beogradskoj berzi naviše. Odgovorio mi je da to nas dvojica nećemo doživeti i verovatno je bio u pravu. U stvari, i ja bih danas rekao nešto slično, mada mislim da korelacija koju sam tada ponudio nije baš jednostavna i jednoznačna.

Moj tadašnji stav zasnivao se na ranijem, takozvanom socijalističkom iskustvu, kada su ljudi koji su imali nešto novca ulagali pare u vikendice jer se ni u šta drugo i nije moglo investirati. Kada se Srbija “vratila” u tržišni sistem (da li jeste, to je pitanje) i kada se navodno ponovo okrenula “privatnoj ekonomiji” – otvorila se mogućnost da se štednja ne ulaže samo u nekretnine već i u nešto što je produktivno, što brže “okreće novac” i donosi dobit daleko veću od kamata koje su nudile banke za depozit gotovine. Gastarbajteri su nam tada pričali da su sami bankari u Nemačkoj, na primer, kada im donesete veći iznos na štednju, nudili mogućnost da vam ta sredstva ulože u neke industrijske akcije, s potencijalno daleko većim godišnjim prinosom od obične kamate, ali uz nešto veći rizik da na takvom poslu možete i loše proći. Malo ko se od Jugovića tada odlučivao na taj hazard.

Nažalost, i poslednji podaci iz prošle godine, koje je pre desetak dana u javnost lansirao Republički geodetski zavod, sugeriraju utisak da se kod shvatanja građana Srbije u pogledu ulaganja ušteđevine, ne u nekretnine nego u produktivne projekte, gotovo ništa nije promenilo. Naime, prema tim podacima, 2019. je tržište nepokretnosti vredelo oko 4,1 milijardu evra i prema prethodnoj godini ono je povećalo promet čak 12 odsto. Ulagalo se najviše u obradivu zemlju i novoizgrađene stanove, dok su investicije preko Beogradske berze gotovo zamrle. S tim da su kupovine nepokretnosti sa oko 70 odsto isplaćivane gotovinom, a ne putem kredita, što upućuje na zaključak da kod nas nije u pitanju neko “pumpanje” ovog tržišta od banaka (što je, kao što je poznato, u SAD uglavnom i izazvalo krizu iz 2008).

Uprošćeno, gore spomenuti podatak manje govori o dodatnoj “centralizovanoj urbanizaciji” Srbije jer su cene stanova u Beogradu i Novom Sadu veoma visoke, a u manjim mestima veoma niske već više sugerira zaključak da su naša “tržišta kapitala” veoma nerazvijena i da je poverenje u državnu zaštitu “investitora” u industriju i druge privredne delatnosti veoma nisko.

U stvari, na početku realne “nedovršene” tranzicije u Srbiji, početkom 21. veka, neki ljudi su počeli da kupuju akcije na berzi, ali su mnogi tada izgubili znatan novac jer ih je združeno dejstvo nedostatne regulative i domaćih krupnih špekulanata navelo da investiraju u firme koje su od pozitivnih finansijskih i proizvodnih bilansa naprasno gubile vrednost, pa su ih po niskoj ceni kupovali najveći tajkuni, a mali ulagači ostajali su kratkih rukava. Uostalom, na Beogradskoj berzi i danas svoje akcije kotira minoran broj preduzeća u Srbiji, a firme u kojima je država najveći vlasnik (najčešće stopostotni) po pravilu beže od ovog tržišta kao đavo od krsta. Tako da se o njihovoj vrednosti možemo obavestiti samo preko političkih govora i obično netransparentnih dilova koje kasnije zaključuje vrh vlasti sa stranim ulagačima.

Više puta u novijoj istoriji Srbije najavljivano je iz vrhova vlasti da će se izvršiti značajnije izmene regulative naših tržišta kapitala, a posebno je to isticano poslednjih meseci (pa i na poslednjem Kopaonik biznis forumu). Prvi problem je što kod nas mali ulagači nisu dovoljno zaštićeni i što pravni poredak ne garantuje efikasnu zaštitu njihovih interesa. No, još veći problem je što se posle bučnih najava reformi najčešće ništa ne dešava na ovom planu, pa otuda nije čudo što građani Srbije i dalje najviše ulažu u nekretnine, kod kojih se eventualni povraćaj ulaganja ponekad proteže i na pola veka. Jedina uteha je što opstaje iluzija da smo tako “obezbedili našu decu” u budućnosti. No, pitanje je da li smo ih doista obezbedili jer đavo ni u ekonomiji nikad ne spava.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike