Aleksandra Bosnić Đurić: Tamno, sve tamnije…

U mržnjama i besovima najzad smo sasvim potonuli u noć. Sezona lova u Srbiji opet je otvorena: prema političkim protivnicima, prema svima koji misle, govore i rade onako kako to nije po volji Aleksandra Vučića i njegove Partije-Države.

Dok bizarno nonšalantno i “spremno” čeka globalnu infekciju koronavirusom, Srbija je infekcijom patogenom bakterijom mržnje razjedana osam godina unazad. Razloženo je i ono malo normalnog tkiva koje je preostalo iz pošasti devedesetih. Pretnje, ucene, fizičko, psihičko i ideološko nasilje sada su već na nivou običajnosti zbog koje niko nije previše iznenađen.

Stranačke falange terorišu građane prema sopstvenoj proceni i potrebi režima. Likom i delom Vođe, preciznije, bildovanjem njegovog portreta, užurbano i sve bestijalnije bave se režimski mediji jednako kao i režimski demijurzi. Dugogodišnji kolaboracionisti konvertovani su za potrebe još jednog programiranja javnosti u neustrašive borce koji će izaći na “slobodne” i “fer” izbore jer neko konačno mora da “oslobodi” zarobljenu državu. Pod lupom su i do perverzije analizirani lideri dva jedina slobodna grada u Srbiji, koji su ipak odlučili da poštuju volju, ali i užas svojih građana kojima je savršeno jasno šta bi se sve događalo da i za njih, za nekoliko meseci, počne period okupacije. Jer, živeti neko vreme u slobodi, pa onda biti pregažen varvarskim hordama i jeste povod za strah, onaj iskonski, elementarni, egzistencijalni, onaj koji nagoni da se učini sve što se može na linijama odbrane krhkih i nedovoljno jakih gradskih kapija. Pred najezdom konjice, topdžija i soldateske s katapultima, u punoj ratnoj opremi.

STRAH OD ANALOGIJA:Poređenja ne moraju biti tendenciozna onda kada su neizbežna: u nacističkoj Nemačkoj, naime, mržnja je bila nepobedivo oružje. Sve do kraja, do potpunog rastakanja i entropijskog kraha jedne države i jednog društva. Salonski intelektualci u Srbiji i oni u večitom oprezu, dobrovoljno utamničeni u samodovoljnosti svojih komfora i apanaža, ovde bi mogli savetovati oprez u prepoznavanju i javnom imenovanju analogija. Jer, ukoliko jesu ili bi bili previše glasni i previše skloni aktivističkom trudu da se državi u kojoj žive vrate normalnost, moralnost, pravičnost i, najzad, sloboda, može im se dogoditi skoro sve: od udarca tupim predmetom u potiljak do paljenja kuće i automobila, a možda i nečeg goreg…

Pretnje i zastrašivanja, kao poseban oblik mentalnog nasilja, mogu biti veoma neprijatne. Najverovatnije nikada nećete moći saznati ko je to ko iz spektra raznolike ideološke režimske hidre i službi pod režimskom kontrolom može, nikada slučajno, naprotiv, uvek prilagođeno “vašem slučaju”, da vam pošalje vrelu poruku – da ste sumnjivog nacionalnog, verskog ili bilo kog drugog kvaliteta i identiteta, da ste mrzitelj sopstvene države, da vas zbog toga treba prognati, da će vam pre progona “polomiti ruke, i noge, i rebra”, od udaraca razobličiti lice, tako da vas ni najbliskiji neće prepoznati, da će slično učiniti i članovima vaše porodice… Ukoliko je taj neko vaše voljeno biće, ovo će vas boleti jako, čak i kada je virtuelno, boleće vas i učiniti da se osećate kao neko nad kim je upravo izvršeno nasilje. Oko vas će ovoga puta ipak, i tu je tačka razlikovanja, biti izvestan broj ljudi koji će vam dati iskrenu i toplu podršku i biti istinski solidarni i empatični. Biće, naravno, i onih drugih, distancirano i lukrativno nemih jer njihovi prilično lagodni životi ne mere se merom tuđe patnje. Neke podrške će vas asocirati na metode sicilijanske Cosa Nostre – prvi koji kaže da mu je žao, znaće zašto to radi. Neke podrške ćete prepoznati kao mlaka ispiranja savesti, a neke, možda baš one koje su zbog krvnih ili rodbinskih veza prirodno podrazumljive, nikada neće stići. Ipak, podrške onih pravih, onih hrabrih, onih koji se mogu nadati istim “obradama”, sasvim izvesno nikada nećete zaboraviti. Istini za volju, ukoliko ste na bilo koji od načina bili ili jeste žrtva režima, za vas će ostati nezaboravan gotovo svaki dan u minulih osam godina. I biće sve češći ti nezaboravni dani, dok jednom sasvim ne nestanu, zahvaćeni entropijom sistema koji ih je iznedrio.

SABLASTI PROŠLOSTI:Mnogo više vremena će biti potrebno da u vama utrne stečeni refleks nesigurnosti i navike da se noću, na ulici, češće osvrćete, češće proveravate da li su vam svi dobro i da li je “bilo kakvih novih pretnji danas”… Baš kao nekada, za one koji to imaju u iskustvu. Ne, nemoguće je zaboraviti dvehiljadite, baš kao ni devedesete jer su zli volšebnici Miloševićevog zločinačkog režima u svom velikom Povratku i divljem osvajačkom pohodu učinili da se vrate sve, jedna po jedna, ojačane i mutirane sablasti prošlosti i ona mučna, sutonska sećanja; na progone i spaljivanja kuća, na socijalna i stvarna ubistva, na otkaze, na šovinističke, rasističke i ksenofobične opsesije i potere, na glad, na izgubljeno dostojanstvo, na očaj, na nesanicu i strah. U Srbiji dvehiljaditih bezbednije je oprezno izlagati čak i književne analogije. Kao, recimo, one iz Kamijeve “Kuge” i zauvek zatrovanog Orana. Opora metafora o raspadu jednog grada pod neumoljivim i pogubnim dejstvom zaraze ima dovoljno eksplicitnu i znakovitu završnicu:

“Nije hteo da bude jedan od onih koji ćute nego da pokuša da svedoči u prilog kužnih bolesnika, pa tako ostavi bar neki spomen o nepravdi i nasilju koje im je učinjeno; da naprosto kaže šta može da se nauči u doba zala, to jest, da u čoveku ima više stvari koje zaslužuju divljenje nego onih koje zaslužuju prezir. Znao je pritom da ova hronika ne može biti hronika konačne pobede. Mogla je biti samo svedočanstvo o onome što je trebalo da se izvrši i što će se bez sumnje vršiti ubuduće u borbi protiv terora i njegovog neumornog oružja, svi ljudi, uprkos svojim ličnim krizama i tegobama, ljudi koji se, ne mogavši da budu sveci, a ne hoteći da priznaju elementarno zlo, ipak trude i nastoje da budu lekari. Slušajući radosnu ciku koja je dopirala iz grada, Rieux se setio da je ta radost zapravo svagda ugrožena. Jer on je znao što nije znala ova radosna gomila, a može se saznati iz knjiga: da bacil kuge ne umire nikada, da se može desetinu godina pritajiti u domaćinstvu i posteljini, da čeka strpljivo u sobama, podrumima, kovčezima, peškirima i papirima i da će možda doći dan kad će, na nesreću i pouku ljudi, kuga probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu”.

U nekom gradu koji je malo kada bio srećan danima unazad koračale su “narodne patrole”, rešene i spremne da izvedu rasnu purifikaciju kojom su se godinama inspirisale na nacionalno “svesnim” medijima. (Samo)organizovane grupe presretale su i proganjale ljude koje zovemo migrantima. Ograničavali su im kretanje, pretili batinama i delili pamflete za koje oni koji su ih videli kažu da su bili ispisani zabranama sličnim onima koji su imali Jevreji u nacističkoj Nemačkoj: “Zbog učestalih bolesnih napada na srpske žene i devojke zabranjeno vam je kretanje van migrantskih centara od 22 časa do 6 časova ujutru. I kretanje više od tri osobe u grupi tokom dana. Napadi na naše građane neće vam proći nekažnjeno”.

Napadom na sigurnost i zdravlje građana krajem februara 2020. u Beogradu, u gradskom autobusu, proglašeno je i kašljanje trogodišnjeg dečaka. Za njegovu majku, a koliko znamo o sećanjima u detinjem periodu, i za njega, scena će ostati ružni deo njihovih životnih priča. Jer, nakon što je usaglašena masa putnika panično negodovala, a negodovanje se slilo u rečenicu “Izbacite ih iz autobusa, nećemo s njima da se vozimo, pomrećemo svi”, njih dvoje su izašli… “On je mali, priča tridesetogodišnja majka, ali shvatio je da postoji problem i da mu je on uzrok. Počeo je samo čvrsto da me steže za ruku, nije plakao i ja sam odlučila da izađemo iz autobusa odmah na sledećoj stanici. Zamislite, taj narod je, dok sam nosila dete i izlazila iz autobusa, aplaudirao”.

Aplauz nošen strahom od infekcije, besvesni aplauz koji su proizvodili oni koji možda neće ni u bliskoj budućnosti uspeti da shvate da smo zaraženi svi, onda, onih godina… I da su kliconoše opet među nama, da suvereno vladaju našim životima i voljama, do njihovog konačnog obesmišljavanja. Ako im to budemo dozvolili… Ako i njih, i ovog proleća, budemo dočekali aplauzom dok se u kampanji “Za svoju decu” obračunavaju s našom i lišavaju ih razloga i smisla.
U nekim danima se, uprkos pandemiji mržnje, ili baš zbog nje, neke zaboravljene melodije usele u našu podsvest. Uporno i svakominutno, prateći nenamerne analogije. U filmu “Dva borca” iz 1943. Mark Bernes izvodi pesmu “Tamna je noć” Vladimira Agatona, o ratu i ljubavi, o noćima provedenim na frontovima mržnje, o nadi kojom ljubav, i onda kada se čini da smo je sasvim zaboravili i odustali od nje, otkupljuje banalnu oporost svake sile i svakog diktata. Njenih interpretacija neki od nas se sećaju iz već pominjanih devedesetih. U međuvremenu, pesmu su izvodili mnogi, a noć je postajala sve tamnija. Ako, dok ovo budete čitali poželite da je čujete, slušajte onu prvu i pravu, verziju iz 1943. I branite na svojim malim, ličnim frontovima, bez primisli o odstupanju, s nežnim i čvrstim osmehom, one koje volite. Dok oko vas besne moćni. Biće dovoljno.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike