Kako je Titova Jugoslavija postala poligon za stvaranje novih naroda: Bečki dvor stvorio albansku naciju

KADA je u januaru 1917. godine iz Tirane stigla vest da je formirana Unija albanskih opština u regionu koju čine, pored albanske prestonice, Priština, Tetovo, Ulcinj i Preševo, uz objašnjenje da to povezivanje podrazumeva saradnju u urbanizmu, životnoj sredini, kulturi, investicijama…, mnogi analitičari su požurili da ovaj potez protumače prvim korakom ozvaničenja ideje o „velikoj Albaniji“ na mala vrata.Međutim, istoriografija kaže da nije baš tako, da je to samo jedan od koraka koji se čine još od kraja 19. veka. Zapravo, počelo je s jeseni 1896. godine u Beču. Ministar spoljnih poslova dvojne monarhije grof Goluhovski je 17. novembra te iste godine sazvao tajno savetovanje sa temom: „Početak jedne energične austrougarske intervencije u Albaniji“. Učesnici savetovanja su bili ministar finansija Benjamin fon Kalaj, specijalni izaslanik i prethodni ministar finansija baron Fon Cvidinek, šef odseka u ministarstvu spoljnih poslova Fon Horovic i konzuli baron Fon Baum i Šmuker. Svi prisutni na tom skupu u tom trenutku zauzimaju najviše i najpoverljivije pozicije u Austrougarskom carstvu. U sve akcije bio je upućen i sam austrijski car.KRVNA OSVETA SVAKODNEVICA ALBANCI su bile podeljeni ne samo na Gege i Toske, koje deli reka Škumba, već i u okviru samih plemena. Nije bilo nikakvog jedinstva, a krvna osveta je bila svakodnevica. Muslimani, i bektašije i suniti, i rimokatolici i pravoslavni Albanci živeli su odvojeno. Beč je morao preduzeti konkretne korake u kreiranju albanske nacionalne svesti, jer je masa zavađenih plemena bila neobjedinjena jezički i religijski. Jednom rečju, nisu imali nikakav kolektivni identitet, niti su težili tome da ga stvore. Sve analize i podaci koji su stizali na bečki dvor govorili su o tome da se bliži kraj Osmanskog carstva i da će, u godinama koje dolaze, doći do njegovog rasparčavanja. Jedan od ključnih strateških interesa dvojne monarhije je bio da pod njenom kontrolom bude albanski prostor. GROF Goluhovski zadužuje barona Fon Cvidineka i generalnog konzula Šmukera da urade iscrpnu analizu stanja i ukupnih odnosa u Albaniji, sa glavnim pravcima delovanja Beča i ciljem da se na tom prostoru formira nezavisna kneževina pod austrijskim protektoratom. Njih dvojica završavaju svoj izveštaj do 8. decembra, kada je zakazano i drugo tajno savetovanje. Ovaj spis je nazvan Memorandum o Albaniji. U njemu su definisane teritorije u kojima bi Beč mogao da interveniše kako bi realizovao svoje planove. Granice delovanja su bile: – na severu: Crna Gora i delom Srbija – na zapadu: Jadransko more – na jugu: Pervez, Janjina, Đirokastra i Kastorija (Kostur) – na istoku: Kastorija, Monastir (danas Bitolj), Ohrid, Vranje, Priština i Novi Pazar Temelj za san o „velikoj Albaniji“ je postavljen. Treće savetovanje o toj temi održano je 23. decembra 1896, u istom sastavu kao i prva dva. Sva tri sastanka su održana u najstrožoj tajnosti, tolikoj da su ostali tajna i za evropske istoriografe sve do 1999. godine, kada bugarska istoričarka Teodora Toleva prvi put ulazi u Bečki imperijalni arhiv. Tragajući za dokumentima o makedonskom pitanju, sasvim slučajno otkriva dotad neobjavljeni Memorandum i zapisnike s tajnih savetovanja na bečkom dvoru. Istoriografima je ponešto bilo poznato o ulozi Austrije u stvaranju albanske države, ali senzacionalno otkriće Toleve, koja je, nažalost, preminula 2011, bilo je saznanje iz ovih dokumenata da tih godina nije postojala razvijena albanska nacionalna svest, da su albanska plemena u stalnim ratnim sukobima, da su im jezički dijalekti neobjedinjeni i da nemaju normirano pismo. U SVOJOJ doktorskoj disertaciji „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije“, koja je, na sreću, i kod nas publikovana pre nekoliko godina, Toleva piše: „Posle detaljnog proučavanja arhiva možemo tvrditi da na početku 20. veka albansko stanovništvo još ne predstavlja oformljenu naciju. Etničke grupe u Albaniji žive izolovano, nemaju veza među sobom, osim kad ratuju. Mogućnosti za njihovo zbližavanje su praktično ništavne, a ubistva uobičajena, čak i za ljude iz istog klana. U zemlji postoje dva osnovna dijalekta, ali oni su toliko različiti da se ljudi gotovo ne razumeju. Ne postoji jedinstveni književni jezik, već više od dvadeset različitih načina pisanja na lokalnim dijalektima. Koeficijent pismenosti ne prelazi čak ni dva odsto. Stanovništvo pripada trima veroispovedanjima – muslimani, pravoslavni i katolici. Albanci nemaju nacionalno saznanje, nemaju opšte interese, ne iskazuju solidarnost i ne razvijaju se u pravcu buđenja nacionalnih osećanja. Prema tome, početkom 20. veka ne postoji albanska nacija.“Teodora Toleva, istoričarka sa istančanim „osećajem za arhiv“ Dokumenta iz doktorske disertacije Teodore Televe o tajnim konferencijama, s priloženim Memorandumom, nikada ranije nije nisu objavljena. Iz njih se vidi politika Austrougarske na jugozapadu Balkana krajem XIX i početkom XX veka, i otkriva proces izrade i usvajanja programa stvaranja alabanske nacije. PROGRAM je imao dva dela, jedan strateški, a drugi taktički. Strateški deo obuhvata stvaranje albanske nacije s ciljem kratkoročnog zaustavljanja Srbije i Crne Gore, kao i sprečavanja njihovog saveza; dugoročno, cilj je da se Rusija i bilo koja druga slovenska državna tvorevina na jugozapadnoj granici Monarhije odvoji od važnih pristupa Mediteranu i azijskom delu Osmanskog carstva. Taktički deo se bavi najefikasnijim metodima za postizanje političkog cilja – širenje ideje o naciji među albanskim plemenima različitih veroispovesti, saradnja sa katoličkim klerom za dobijanja njihove podrške, uspostavljanje jedinstvenog standardnog albanskog jezika i njegova promocija, otvaranje albanskih škola, objavljivanje i distribucija knjiga i časopisa sa nacionalnom temama. Ova istoričarka, sa istančanim „osećajem za arhiv“, takođe zapaža: „U trenutku kada Beč donosi odluku da sprovede novi plan za Albaniju, postoji dvadesetak različitih transkripcija albanskih dijalekata. Tri su osnovna: jedan koristi arapska slova, drugi ćirilička, treći latinička.“ Zbog toga je Beč posebnu pažnju posvetio unifikaciji albanskog jezika, jer je to ubrzalo proces stvaranja albanske nacije. Pismo koje Albanci i danas koriste prihvaćeno je na kongresu u Bitolju 1908. godine. Presudnu ulogu u tome odigrao je austrougarski konzul Karl. Isto tako, Beč se maksimalno angažovao na stvaranju književnih tekstova, istorijskih knjiga, kalendara, gramatike… i sve je to štampano u Austrougarskoj. Na svakom koraku su vršeni propaganda i promovisanje albanskog jezika. I to pre nego što je Albanija formirana kao zvanična država, 1912. godine. U VREME kada Beč uspostavlja konture „velike Albanije“ i preduzima konkretne korake u kreiranju nacionalnog identiteta Albanaca, istovremeno se stvara pojam „velika Srbija“. Ali u sasvim drugom kontekstu i s potpuno drugačijim ciljem.Tajni protokol sa sastanka na austrougarskom dvoru 1896. Teza o latentnom stvaranju „velike Srbije“ Austriji je poslužila kao sredstvo u borbi protiv nacionalnih pokreta Slovena, koji su živeli pod njenom vlašću, ali i kao teg koji je neprekidno bio vezan za noge mlade srpske države koja je bila u ekspanziji. Dvoglavoj carevini ovaj pojam će prevashodno služiti u propagandi protiv srpske i jugoslovenske ideje krajem 19. i početkom 20. veka. I to će se kod „gospodara Evrope“ zadržati do ovih godina. Do otkrića rano preminule Teodore Toleve, u istoriografiji je dominiralo uverenje da su Albanci formirani kao nacija početkom 19. veka. Kao dokaz se najčešće spominjalo formiranje Prizrenske lige, koja je osnovana 10. juna 1878. godine, gle slučajnosti, baš u vreme kada se održava Berlinski kongres, na kome počinje rasparčavanje Osmanskog carstva. Pedantnijom analizom nije teško zaključiti da je cilj Prizrenske lige, zapravo, bio sprečavanje da oblasti Osmanskog carstva u kojima je bilo nastanjeno muslimansko i albansko stanovništvo pripadnu Srbiji ili Crnoj Gori. Uostalom, vlasti iz Istanbula su osnivačima Lige platili sve troškove za taj skup u Prizrenu. PRIZRENSKA LIGA PROTIV BEČKOG KONGRESAZANIMLjIVA su neka događanja iz godina posle Berlinskog kongresa. Neka pretežno muslimanska naselja, kao što su Plav i Gusinje, pripala su Crnoj Gori, a Srbiji su data četiri okruga (Niš, Pirot, Leskovac i Vranje), u kojima su živeli i Albanci. Svoje nezadovoljstvo Prizrenska liga iskazala je suprotstavljajući se odlukama Berlinskog kongresa da preda Gusinje i Plav Kneževini Crnoj Gori. Dolazi do oružanih sukoba. Vodile su se dve bitke, kod Novšića i Murina, ali Crnogorci nisu uspeli da savladaju otpor Albanaca. U zamenu za Plav i Gusinje Crnoj Gori su ponuđene teritorije Hota i Gruda. Međutim, i ovde je onemogućeno predavanje teritorija. Na kraju su velike sile Crnoj Gori kao kompenzaciju ponudile teritoriju Ulcinja. Poslale su međunarodnu flotu stavivši do znanja Porti da se međunarodne odluke moraju izvršiti. Nakon toga, zauzet je Ulcinj i predat Crnoj Gori.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike