Kako izgleda obuka ronilaca Žandarmerije na moru i šta je „efekat martinija“

Za sebe kažu da su najpre policajci, zatim žandarmi, pa tek onda ronioci. Najprepoznatljiviji su po potrazi i vađenju utopljenika.

Pre početka sezone u Srbiji, iskoristili su priliku da prođu obuku ronjenja u Crnoj Gori. Zbog čega ronioci Žandarmerije vežbaju na moru, kada Srbija nema more?

"Cilj naše obuke ovde jeste da ona znanja koja smo stekli tokom osnovne obuke unapredimo tako da cela ronilačka ekipa bude osposobljena za izvođenje ronjenja na velikoj dubini. Zašto nam je to važno? Važno nam je zato što u ovim kontrolisanim uslovima, odnosno u uslovima dobre vidljivosti pod povećanim parcijalnim pritiskom vazduha cela ronilačka ekipa izvodi ronjenje na dubinama do 60 metara", kaže Bojan Škrbić, zamenik komandira Ronilačke jedinice Žandarmerije.

Ronjenje u svakoj vodi je drugačije, ali se može porediti jedno sa drugim. Osnovna razlika između ronjenja u rekama i jezerima u odnosu na more je, kako kažu, u vidljivosti.

"Nama je bitno da u ovim uslovima kontrolisane vidljivosti uvežbamo sve to za šta smo namenjeni, kako bi što lakše uradili te zadatke u uslovima slabe vidljivosti na našoj teritoriji. Svi znamo da je u većini reka na našoj teritoriji i jezera, praktično vidljivost nula", dodaje Škrbić.

Dubina do 60 metara

Najzahtevniji deo obuke na moru je ronjenje do 60 metara. Roni se u blizini ostrva Mamula, na ulazu u Bokokotorski zaliv.

"Rizici na ronjenju na većim dubinama se zasnivaju najviše na toksičnom delovanju gasova, prvenstveno mislim na azot. Azot je inertan gas koji se u normalnom disanju nalazi u vazduhu u procentu od 79 odsto i nama na površini kad ga dišemo ne predstavlja neki veliki problem. Zaronom na veću dubinu njegov parcijalni pritisak znatno raste i on na nas deluje narkotično", kaže Dejan Đurović, stariji instruktor ronjenja u jedinici.

Roniocima je poznata tzv bolest "pijanstvo velikih dubina", sa svakim 10 metrom osećaju toksično delovanje azota. Imaju usporenije reakcije, sporija mentala saznanja i što dublje idu sve više dolazi do trovanja azotom.

"Kad kažemo trovanje azotom, ne mislimo da smo bukvalno otrovani nego to je kao pijanstvo, kao da ste popili nekoliko čašica martinija, možete negde i naći da se zove „efekat martinija". Svakih 10 metara kao jedna čašica martinija. Uvežbavanjem toga i prepoznavanjem tih efekata u ovoj čistoj i bistroj vodi ovde na moru mi ispravljamo jedni druge i gledamo kako se ko ponaša na većoj dubini. U slučaju kad budemo ronili u Srbiji gde su jezera na većoj dubini gde je vidljivost znatno manja mi to ne može da uočimo. Na moru prolazimo kondicioni ronjenje, koje je jako zahtevno i veoma nam je bitno", ističe Đurović. 

Podvodna pećina

Od obuke na moru ističu i ronjenje u podvodnim pećinama, ili kako oni kažu „speleo objektima". Ulazak u pećinu za njih je jedno od najzahtevnijih stvari koje prolaze na obuci.

"Zahtevno je pošto nemamo direktan izlaz na površinu. Speleo objekat je tako koncipiran da zahteva mere bezbednosti pojačane na maksimum. Tu se gleda i potrošnja vazduha, gleda se i sistem komunikacije. Nama se često kroz izvršenje naših ronilačkih zadata dešava da ronimo u speleo objektima. Mere bezbednosti koje ovde uvežbavamo su ključne kada izvršavamo naš službeni zadatak, o njima ne razmišljamo, nego samo na podsvesnom nivou", dodaje intruktor Đurović, koji se ronjenjem bavi više od 25 godina.

Ulazak u jedinicu

Bojan Stamenov je u jedinicu došao iz Interventne jedinice 92 beogradske policije. Kako kaže, iako su policijski poslovi u pitanju, potpuno je drugačiji princip rada.

"Obuka je bila teška i duga, sastojala se iz 3 faze: Prvi segment obuke je bilo samo ronjenje, drugi deo obuka za upravljača motornih čamaca gde smo morali u lučkom kapetaniji da polažemo za čamac i dobili smo dozvole. Treći segment je bila spasilačka obuka gde smo svi sada sertifikovani spasioci. Ja se nikada pre toga nisam bavio ronjenjem i bio je zaista veliki izazov da postanem ronilac Žandarmerije", kaže Stamenov.

Najduže je trajao prvi segment obuke. Ronjenje na rekama i ronjenje u moru su, kažu, dva različita pojma. Zbog specifičnosti samog ronjenja u rekama, obuku su počeli u bazenu.

"Prva faza je trajala sedam meseci, počev od te neke teorije upoznavanje sa ronilačkom opremom, bazenski deo. Nismo mogli da izađemo da ronimo na rekama niti šta drugo da radimo dok ne prođemo bazenski deo i tek kada smo postali familijarni sa opremom onda su nas kolege, instruktori pustili da ronimo u rekama i na tim akvatorijima koji su nama zanimljivi za rad", dodaje Stamenov.

Iako Srbija nema more, veštine i znanja koja steknu u Crnoj Gori, a tu se najviše izdvajaju ronjenje na dubini do 60 metara i podvodna pećina, veoma su im važna, kako kažu, zbog samopouzdanja, ali i zbog i povezivanja sa vodom, u svakom smislu.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike