„I dalje pamtim miris sprženih tela Srba“: Kristijan Kaš, bivši oficir NATO o ratu na Kosovu i traženju oproštaja

Kristijan Kaš je uradio nešto što nijedan od naših neprijatelja nije uradio. Zatražio je oproštaj od srpskog naroda. Došao je kao okupator 2000. godine na Kosmet, a sada živi životom „običnog“ Srbina na Novom Beogradu. I neumorno se bori za srpske interese. Bio je očevidac najužasnijih albanskih zločina na Kosovu, i to ga je potpuno promenilo kao čoveka. Rešio je da se svim srcem posveti Srbiji, srpskom narodu, ali i pravdi u širem smislu.Sa njim smo razgovarali u njegovom stanu na Novom Beogradu. Vojnički čist i uređen, u dnevnoj sobi se nalazi prava biblioteka. Sam pogled na policu sa knjigama pokazuje koliko gospodinu Kašu znače tradicionalne i hrišćanske vrednosti, za koje se bori svim silama.Kada ste došli u Srbiju, i koliko dugo živite ovde?- Prvi put sam došao u Srbiju, na Kosmet, 12. januara 2000. godine kao major norveške vojske. U to vreme, kad sam došao u južnu pokrajinu, u potpunosti sam bio globalista. Imao sam poverenje i u EU, u NATO i sve te antidemokratske organizacije. Preselio sam se u Srbiju 2004. godine, a 2007. sam se vratio u Norvešku. Ponovo sam otišao u Norvešku 2015. godine da se bavim politikom. I tamo sam počeo da se osećam kao riba na suvom. Shvatio sam da je ovde, u Srbiji, moja prava kuća, ovde je moj kraj – Novi Beograd.Šta cenite i volite kod Srba, a šta smatrate da su negativne osobine našeg naroda, ako ih ima?- Najviše mi se sviđa duša vašeg naroda i to kako se družite. Prijatelji koje sam stekao ovde su prijatelji za život, i ja zaista osećam da su Srbi moji braća i sestre. Mi u Norveškoj i uopšte ljudi na Zapadu su izgubili tradicionalne vrednosti. Ja verujem da Srbi mogu da spasu te hrišćanske i tradicionalne vrednosti koje gube na značaju u celoj Evropi. Naravno, i ovde postoje mnoge stvari koje mogu da se poprave, ali vi imate šansu za pravu pobedu. Mnogi Srbi smatraju da su zapali u krizu, i nekima je teško da obezbede sebi egzistenciju. Ali, sa druge strane, ja smatram da će cela EU i ekonomski sistem na kom se bazira Zapad da propadne vrlo brzo. I onda će se pokazati da su Srbi mnogo bolje spremni za teška vremena nego Zapadnjaci. Šta vaši prijatelji i rodbina misle o vašoj ljubavi prema Srbima?- Moje bivše kolege, vojnici i oficiri, razumeju moju ljubav za vašu zemlju i narod u potpunosti. Neki prijatelji koji su u vojnoj obaveštajnoj službi me prate. Teško je to, znate, ljudi to ne smeju da pokažu u javnosti, zato što će dovesti svoju karijeru u opasnost. Morate da shvatite da je Norveška najlojalnija NATO zemlja u svetu. Mi smo zemlja članica od samog nastanka alijanse, i učestvovali smo u agresiji na vašu zemlju 1999. godine. Norveška ambasada u Beogradu radi naporno svaki dan da Srbija postane deo NATO-a i Evropske unije, što je posebno zanimljivo zato što smo mi dva puta na referendumu odbili da uđemo u EU. Ja se nadam da se to neće desiti, i da će Srbi uspeti da odbrane svoju nacionalnu demokratiju. Nemojte da dozvolite da za vas donose odluke neke birokrate u Briselu. Srbi možda misle da je pun stomak važniji, ali ako nemate slobodu onda nemate ništa. Zato radim i trudim se u svim svojim mogućnostima kako bih pomogao Srbima da shvate anti-demokratsku prirodu NATO pakta, EU i svih drugih globalističkih organizacija.Kakvo je raspoloženje običnih ljudi u Norveškoj prema Srbima, da li znaju dovoljno o našoj skorijoj istoriji?- Obični Norvežani samo gledaju svoj interes, kao između ostalog i svi drugi narodi. Preplavljeni su rijaliti programima, imaju dobar standard i ne razmišljaju o Balkanu i o svetskoj politici uopšte. Mi nemamo političku debatu u Norveškoj, i običan narod tamo se slaže da je NATO potreban, ali su protiv EU. O Srbima nemaju neko jako mišljenje, ali polako počinju da shvataju srpsko stanovište kada im se objasni šta je sve NATO radio protiv Srbije.Čime ste se bavili pre dolaska u Srbiju, da li ste tada znali nešto o našoj zemlji?- Uvek sam imao interesovanje za svetsku politiku i za geopolitiku. Od 1994. do 1997. godine sam studirao novinarstvo u Americi, i u fokusu mog interesovanja je bio Bliski istok, Izrael i arapski svet. Nisam mnogo razmišljao o Balkanu i svemu što se u to vreme dešavalo ovde. Tada nisam u velikoj meri bio svestan rata u Bosni i akcije „Oluja“, ali danas znam mnogo više od običnih ljudi o stradanju Srba u Bosni i Hrvatskoj. A o Kosovu znam toliko da mogu da uđem u debatu sa bilo kime.Pomenuli ste da se niste mnogo interesovali za Srbiju pre dolaska ovde, ali i da ste bili ostrašćeni globalista. Da li to svedoči o uspehu propagande na Zapadu?- Na neki način da, na neki način ne. Pre mog dolaska znao sam neke osnovne stvari o Balkanu, na primer bio sam svestan koliko je moćna albanska mafija, i znao sam za njihovu razgranatu mrežu trgovine drogom. Nisam toliko bio negativno nastrojen protiv Srba, koliko sam se nosio mišlju da mi sa Zapada možemo da naučimo vas „balkanske varvare“ o slobodi govora, ljudskim pravima demokratiji… Ali ako vi osuđujući uprete prstom u nekoga, na vas će biti uprta tri prsta. Kako ste stupili u Kfor?- Cela priča počinje mojim učestvovanjem na velikim NATO vežbama, „Borbeni Grifon“ („Battle Griffin“) u februaru i martu 1999. godine. Bio sam poslužilac na minobacaču, ali i pored toga što nisam imao pojma šta je minobacač pozvan sam na vežbu… Nadređeni su pregledali moje papire i dokumenta, videli su da sam novinar i da sam radio u Asošiejted presu, i tada su odlučili da ja radim u novinarskoj službi na toj vežbi. To je bilo samo nekoliko nedelja pre početka agresije na vašu zemlju. Na dan početka NATO bombardovanja sam još uvek bio u AP kao novinar. Kada sam čuo za početak akcije bio sam izuzetno uzbuđen, želeo sam da pokažemo svetu kakvo oružje imamo, savremenu tehnologiju i kako su precizni naši napadi. Ja sam tada bio ubeđen da imamo sjajne bombe koje ubijaju samo loše ljude. Posle toga sam poslat u međunarodni štab za novinare pri Kforu. Aplicirao sam za posao tamo, i došao sam na Kosmet u januaru 2000. godine. Kakva su vaša iskustva po dolasku na Kosovo, kakav je bio prvi utisak?- Kada smo stigli na Kosovo bili smo kraljevi. Albanci su nas obožavali, i ja sam imao odličan život tamo. Nosio sam uniformu i pištolj, imao sam dobru hranu, i što se mene tiče nije moglo biti bolje. Ali, da sam tada znao ono što znam danas, nikada ne bih bio tamo. Sa druge strane, na neki način sam srećan što sam bio tamo. Znam šta se stvarno dešavalo i to mi je dalo pravu sliku svega. Da nisam bio na Kosovu tada, ne bih bio ni ovde sada. Ne bih naučio jezik ni upoznao sve divne ljude koje poznajem.Kako i kada je došlo do te velike promene u vama?- Datum je bio 16. februar 2005. godine. Dan je počeo sasvim normalno, ja sam bio u selu Merdare sa svojom jedinicom. U jednom trenutku smo dobili poziv da se desio veliki teroristički napad na Srbe. Albanski terorista Fljorim Ejupi je u zasedi čekao sa svojom ekipom nailazak autobusa Niš ekspresa. Vozači autobusa su u trenutku eksplozije čekali da ih sprovedu vozila švedskog Kfora. U eksploziji je poginulo 12 ljudi. Vozač, kondukter, mali Danilo od 2 godine, i mnogi drugi… Došao sam na mesto zločina posle sat i po vremena. Ni dan danas ne mogu da zaboravim miris sprženih tela i gume. Sve to me je nateralo na razmišljanje. Pitao sam sam sebe: „Šta je bre ovo?“. Kasnije sam otkrio i dao dokaze za činjenicu da Fljorim Ejupi nije bio samo običan albanski terorista. On je radio direktno za Amerikance, i od juna 1999. do maja 2001. godine Ejupi je bio deo ekipe koju je obučavala upravo CIA. Ja sam i dalje u kontaktu sa šefom istraživačem UNMIKA, Kanađaninom Džoom Mekalisterom, koji je besan na Amerikance zato što su uništili njegovu istragu. Ejupi je pobegao u Bondstil u žutom zatvorskom dresu, a danas se zna da je on bio terorista UČPB (Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe – OVPBM). Teroristi su nastojali da destabilizuju tadašnju SRJ iz demilitarizovane zone koju smo mi uspostavili, a u koju nisu smeli da uđu ni policija ni Vojska Jugoslavije.Šta se desilo posle tog jezivog iskustva, kako je dalje tekla vaša promena?- Posle svega toga je počeo rat u Iraku. Slušao sam Kolina Pauela u SB UN kada je pričao o Sadamovom oružju za masovno uništenje i verovao sam mu. Ali posle invazije nisu pronašli nikakvo oružje u Iraku, i tada sam počeo da sumnjam u sve što pričaju. Posle 11 septembra počela je promena cele paradigme. Ko je izvršio napad na Kule bliznakinje i zašto? Ne verujem uopšte da su devetnaest „terorista“ sami mogli to da izvedu. Pa onda imamo i pitanje Zgrade 7, Saudijce koji su dobili vize u konzulatu… Sve to me vodi do zaključka da je vojno-industrijski kompleks zahtevao još ratova. Jednostavno, Hladni rat se završio i postojala je mogućnost da ostanu bez novca. Koliko triliona dolara smo dali za bezbednost i odbranu posle 11. septembra. I to samo zato da bi vojno-industrijski kompleks imao izgovore da izaziva nove ratove. Ja sam bivši NATO ratni huškač, a sada sam postao ratnik Srbije. Moje buđenje i shvatanje o svemu tome nije došlo do 2011. godine. Tada sam počeo da razmišljam ko je bio iza kulisa. Te godine sam u Beogradu radio priču o sestrama Maslovarić iz Istoka na Kosmetu. One su aplicirale za azil u Norveškoj, ali su odbijene. Kada sam došao kući posle razgovora sa sestrama, plakao sam kao kiša dva dana. Neki bi rekli je da je to bila reakcija poput post-traumatskog stresnog sindroma, ali ja mislim da nije. Iskreno verujem da je Hrist došao do mene i rekao: „Sada je vreme za tebe“. Posle tog iskustva sam javno, na programu RTS-a zatražio oproštaj od srpskog naroda, i to ću nastaviti da radim do kraja života. Sada sam došao u novu fazu, i ovo vidim kao svoj novi početak. Ohrabrenje.com. Svakodnevno dobijam ohrabrenje od Srba, i kada mi se zahvale za to što radim ja osećam da sve ima neku svrhu. Prvi cilj mog rada je da ohrabrim Srbe da iskreno veruju u Isusa Hrista koji je razapet i koji je vaskrsao. Drugi cilj mog delovanja i ohrabrivanja Srba je politički. Hoću da ohrabrim Srbe da ne idu u NATO i EU, već da moraju da čuvaju Kosovo i Metohiju. Srbija ima sve mogućnosti za ekonomski razvoj, na primer SSP za ekonomske veze sa EU. Ali ja mislim da ne treba da prihvatate pogubne evropske vrednosti, koje su u suprotnosti sa tradicionalnim. Trebate biti otvoreni ka svetu, ali nemojte da prihvatate antidemokratski sistem. Težite ka tome da budete most između Zapada i Rusije, i da imate otvorene veze sa Kinom. I još jedna stvar kojoj težim u svom radu je poslovno ohrabrenje. Hoću da ohrabrim Srbe da imaju više poverenja u svoje, domaće proizvode i u sopstvene mogućnosti. Morate sami da stvarate svoju budućnost!Kako vidite budućnost takozvane države Kosovo, na koji način treba nastaviti borbu za južnu pokrajinu?- Ja sam već u jednom intervjuu apelovao na Vučića da me pošalje kao ambasadora u Norvešku, i da na taj način pokrenemo debatu tamo. Da pojačamo priču o povlačenju priznanja nezavisnosti Kosova. Ali postoje i druge mogućnosti. Verovatno će biti kriza nove vlade u Italiji i postoji šansa da Salvini bude premijer Italije. To bi bilo sjajno, pogotovo što raste mogućnost da on povuče priznanje tzv. Kosova. Moramo da se nadamo. Tramp me je razočarao, pogotovo zato što je nastavio rat u Avganistanu i Siriji, ali ćemo videti šta će da se desi ako dobije drugi mandat. Ja bih voleo da on zatvori Bondstil, povuče vojsku sa Kosova i postavi iste te trupe da brane granicu sa Meksikom. Neka brinu za svoju bezbednost. Bez rasprave, Kosovo je danas oblast koja je potpuno disfunkcionalna. Ljudi tamo su očajni, i oni se bore da naprave neki svoj nacionalni identitet. Ali ako neka evropska zemlja reši da napravi prvi korak i povuče priznanje Kosova, tada Srbija ima nove karte na stolu. Želim da ohrabrim Vučića da im ne preda ni jedan kvadratni centimetar Kosova, i da nastavi sa sadašnjom politikom. Nema potrebe da žuri, ulazak u EU ne treba da se plaća Kosovom, i borba će biti teška. Druga stvar koju moram da pomenem su zaista neverovatne takse od sto odsto na srpsku robu koje su uveli Albanci. Mislim da su tim potezom oni sami sebi pucali u noge. Ali moguće je pobediti i naoko sitnim potezima. Na primer, ja da sam političar prvi korak koji bi preduzeo je ukidanje rominga na Kosovu. Srbi koji žive u enklavama, na primer u Štrpcu i u Gračanici nemaju slobodu da zovu svoje prijatelje i rodbinu u ostatku Srbije. Ako bi političari to ukinuli, to bi bio odličan prvi korak.Vi se takođe beskompromisno borite za istinu o osiromašenom uranijumu. Da li postoje neki konkretni potezi na tom polju?- Advokat Srđan Aleksić je prikupio podatke o gotovo pet stotina ljudi koji su umrli od raka. Voleo bih da se sprovede neko međunarodno istraživanje i da se posle pokrene tužba protiv Zapada zbog toga, ali potrebne su nam finansije i politička pozadina. Za sada je to privatna tužba, a nama treba cela Vlada Republike Srbije da nas podrži.Sada da pređemo na malo globalnije teme. Šta mislite o migrantskoj krizi u Evropi?- Ja imam dosta naivnih prijatelja ovde u Srbiji koji iz hrišćanskih pobuda žele da pomognu migrantima, i ja to zaista ne razumem. Dosta migranata je prelazilo preko Srbije, i moji prijatelji su pomagali jednom Avganistancu koji se navodno zvao Abu Murad. On je rekao srpskoj policiji da je rođen 1997. godine, a moji prijatelji odavde su mu pomogli da nastavi svoj put dalje preko Hrvatske. Posle je došao na sever Norveške preko Rusije, i tamo je aplicirao za politički azil. Prošlog jula on je otišao u jednu prodavnicu, gde je norveškom dečaku od 17 godina maltene odsekao glavu. Sekao ga je od uva do uva. Rana je bila dugačka 17 cm, a duboka 5 cm. On je znao da je izuzetno lako da vas norveški sud proglasi ludim, i da na osnovu toga dobijete manju kaznu. I naravno, naš dragi norveški sud ga je smestio u jednu odličnu mentalnu ustanovu, gde ima sjajne uslove. Što se tiče migracija ja se sto odsto slažem sa Orbanom i Salvinijem, koji brane hrišćansku Evropu. Postoji priča u Bibliji o dobrom Samarićaninu, koji pomaže ranjenom čoveku kog je našao u jarku. Ali ključ te priče je da ga on nije odveo u svoju zemlju, Samariju, već je otišao sa njim u Judeju i tamo je platio za bolnicu i smeštaj. Nije rešenje da pravimo novu muslimansku kulturu u Evropi koja će uništavati tradicionalnu domaću kulturu. To je jedan od glavnih razloga zašto sam ovde. Mi u zapadnoj Evropi smo izgubili našu kultutu i identitet, a vi Srbi to još uvek imate. Ne znam da li smo već prešli Rubikon, i da li su neke evropske zemlje već prešle tačku bez povratka. Švedska na primer, je potpuno izgubila nacionalni identitet, u Francuskoj je maltene građanski rat… Zapadna Evropa je u velikim problemima. Bore se ljudi da se svi probudimo, postoje i nacionalni lideri, ali je možda ipak za mene najsigurnije da budem ovde u Srbiji.Šta mislite o Rusiji i Putinu?- Putin nikada nije bio inicijator agresija kao NATO. Zapad je Rusiji uveo sankcije posle Krima, i stalno optužuje Putina, ali ono što smo mi uradili na Kosmetu je mnogo, mnogo gore. Dok smo mi politiku sprovodili silom, na Krimu je održan referendum i narod je napravio jasan izbor. Za sve što Rusija danas radi – moram da kažem: „Svaka čast Vladimire Putinu!“ Jasno se vidi da sankcije protiv Rusije nisu uspele. Oni prave svoju ekonomiju, i situacija je tamo mnogo, mnogo bolja. Više im ne trebaju francuski sirevi i šampanjac, sami prave sve proizvode. To je drugačiji ekonomski sistem, i Rusi su stvarno naučili mnogo iz krize 2008. godine – neće više da se zadužuju. Njihova ekonomija je sve jača i jača, i ja se nadam da i Srbija može da se više osloni na Rusiju, pogotovo kao na trgovačkog partnera. Već sam rekao, morate da težite da budete most između Evropske unije i Istoka. Međutim i u Rusiji ima problema, od kojih je verovatno najveći broj abortusa, slično kao i u Srbiji. Između 100.000 i 150.000 dece bude ubijeno, i to je velika sramota. Sa druge strane primećujem da i Srbi i Rusi sve više traže Boga i vraćaju se veri, i to je dobra vest. Snažno verujem da će odnos između Srba i Rusa biti jači. Amerikanci se stalno žale i optužuju Ruse da su im se mešali u izbore, ali ja moram da pitam, pa koliko su se puta Zapadnjaci mešali u stvari drugih dražva. Amerikanci imaju svoje organizacije poput „National endowment for democracy“ preko kojih su upravo i vršili takve stvari. Sa druge strane, Rusi se ne mešaju toliko u međunarodne poslove. Nedavno, kada je Putin došao u Beograd, ja sam priredio dobrodošlicu za njega, i iskreno se nadam da ću ga jednom upoznati. Da sam na njegovom mestu takođe bih Srbiji dao S-400. Njihovo oružje je među najjačim na svetu, i da je Srbija imala S-300 krajem devedesetih bombardovanje se ne bi ni dogodilo.Cela Srbija je videla nepravdu koja vam je pričinjena nedavno u Zagrebu, ali i vaš pametan i oštar odgovor. Šta se tačno desilo na Maksimiru?- Meni su Hrvati zabranili ulazak na utakmicu na Maksimiru. Hrvatski list Indeks je pravio priču o meni pre utakmice, u julu, gde su pisali o mojim stavovima po pitanju Jasenovca i Oluje, zbog čega je naknadno bilo dosta pretnji protiv mene. Krajem avgusta sam rešio da idem na utakmicu Dinamo Zagreb-Rozenborg, da podržim moj norveški tim. Autobusom sam stigao u Zagreb na dan utakmice, 21. avgusta. Obavestio sam policiju i moj klub da stižem u 13 časova. Hrvatska policija naravno nije došla da me zaštiti, i ja sam ostao potpuno sam u Zagrebu. Potom sam otišao do redakcije Indeksa, i tražio sam da pričam sa sportskim novinarima. Od njih sam zahtevao da mi kažu gde su najopasniji i najjači navijači, i rečeno mi je da su najopasniji huligani na Maksimiru. Otišao sam tamo u njihov kafić, da bi im pokazao da ih se ne plašim, ali i da nemam loše namere. I nije bilo nikakvog problema. Pravi problem je nastao sa hrvatskom policijom i samim klubom Dinamo Zagreb. Oni su bukvalno nastavili političku odluku da mi zabrane ulazak na stadion. Bilo je samo 12 norveških navijača, koji su prisustvovali utakmici, a ja sam ostao sam da lutam Zagrebom, iako mi je glava maltene bila ucenjena. Zbog toga sam se i obratio UEFA, i oni moraju da objasne NK Dinamo Zagreb i hrvatskoj policiji da nije dobro da se tako mešaju sport i politika. Ispred stadiona sam napravio lajv video, u kome sam rekao da je Hrvatska u suštini ustaška zemlja. Naravno, nisam to objavio odmah, već po povratku u Beograd, ja ipak volim svoj život. Druga stvar je Jasenovac, vidite šta su oni radili u Drugom svetskom ratu. Njima su sada te ustaše junaci.(srbijadanas.com)

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike